Пише Александар Антошин (извод)
fakti.rs
Превео Срђан Ђорђевић
Предстојећи избори у САД су карактеристични по томе што оба главна кандидата имају веома висок антирејтинг. У таквим условима се драстично повећава значај кандидата из трећих партија, који су сада заиста у стању да радикално промене равнотежу предизборне трке. Међу тим људима има крајње занимљивих личности.
Унапред да се оградим – амерички изборни систем не оставља кандидатима из трећих партија озбиљну шансу да буду изабрани на значајне функције. Изузеци су ретки. На пример глумац и рвач Џеси Вентура који је постао гувернер Минесоте испред Реформаторске партије.
Ствар је у томе што се све изборне функције у САД расподељују по већинском систему. Један округ – један победник који узима све. Док је у другим земљама, у којима важи пропорционални или мешовити систем, малим странкама да би ушле у Парламент неопходно да пређу цензус од неколико процената, у Америци оне морају да победе у најмање једном изборном округу. Оваква ситуација неминовно иницира формирање система са неколико (две или три) јаке партије и гомилом статиста у другом плану.
Међутим, независни кандидати и мале странке ипак могу учествовати на изборима на свим нивоима. И не треба их унапред отписивати.
Године 1992 је на председничким изборима као независни кандидат учествовао милијардер Рос Перо сакупивши 19% гласова, што је био један од најбољих резултата „трећег кандидата“ за много година. Да, он није успео да победи ни у једној држави, то јест, није добио ни један глас депутата, али је активно одузимао гласове Џорџу Бушу-старијем који се кандидовао за други мандат. То је омогућило Билу Клинтону да победи у неким традиционално конзервативним државама и да без већих проблема постане 42 Председник САД.
У оквиру садашње кампање, када и Клинтонова и Трамп имају импресивне анти-рејтинге, трећи кандидати имају могућност да значајно утичу на коначну расподелу гласова. Толико да ситуација може постати истински сензационална.
Да би постао Председник, кандидат мора да добије подршку 270 оних који бирају Председника (50% плус један глас). Ако се то не деси (а таквих случајева је било у XIX веку), Председника бира Представнички дом између три кандидата са највећим бројем гласова.
Тренутно већину у Представничком дому имају републиканци, али није сигурно да ће конгресмени желети да подрже Трампа. И у том би случају главни политички трилер сезоне добио би крајње занимљив наставак. Преседани, када је нерегистровани кандидат победио на изборима на локалном нивоу, су већ забележени.
У САД има око 40 малих странака од којих свака, овако или онако, покушава да учествује на националним изборима. Неке од њих организују коалиције и предлажу јединственог кандидата као, на пример, мање левичарске партије (Партија социјализма и слободе, Партија мира и слободе и Слободна уједињена партија) које подржавају Глорију Естелу Ла Риву из Калифорније. Њене колеге у борби за комунизам из Социјалистичке радничке партије су кандидовали за Председника кројачицу Алисон Кенеди из Индијанаполиса.
Много познатији је независни кандидат и бивши агент CIA Иван Мекмалин, кога је срећно али ненамерно промовисао ABC канал. Он обећава да ће се супротставити и Клинтоновој и Трампу, међутим то може урадити само у две државе.
Још гора је ситуација Таре Индиане из Њујорка. На својим пропагандним плакатима она бичује човека у гуменој масци са ликом Доналда Трампа и обећава да ће милијардеру показати његово право место у животу. Али, у овом тренутку она није као кандидат регистрована ни у једној од држава.
Такође треба поменути Уставну партију САД. Барем због тога што има 438 000 регистрованих чланова и кандидат ове странке може претендовати на 187 гласова депутата. Њен кандидат је 68-годишњи наставник из Тенесија Дарел Касл, који је уверен да спас Америке лежи у повлачењу из НАТО, УН, СТО и осталих глобалистичких органзација.
Све ово су, наравно, тривијалне појаве. Међутим, међу малим партијама САД издвајају се и две велике, заиста утицајне силе – Либертаријанска партија и Партија зелених.
Кандидат једне од њих, по свему судећи, доћи ће до циља као трећи. А под одређеним околностима, раније описаним, чак може постати Председник САД.
Либертаријанци стављају тачку на сваки Трампов покушај да победи у Њу Мексику. Они имају директан утицај на завршну расподелу гласова у тој држави.
По други пут за редом, за свог кандидата су именовали Гарија Џонсона, бившег гувернера Њу-Мексика који је у периоду свог гувернерства (1995-2003) третиран као републиканац. Многи конзервативно расположени становници ове државе радо гласају за свог земљака. Такође, у овој држави живи велики број имиграната из Мексика и Јужне Америке који Трампа, благо речено, не воле. Уз све то, Њу Мексико је колебљива држава где се разлика у подршци демократама и републиканцима традиционално мери са пар процената.
Према томе, присуство Џонсона на гласачким листићима натераће Трампа да лакше жртвује пет локалних депутата Клинтоновој и да уопште не троши снагу у Њу-Мексику.
Теоретски, Џонсон може узети своју матичну државу. А ако ни Клинтонова ни Трамп не успеју да пређу баријеру од 270 оних који бирају Председнике, он ће се наћи на корак од Беле куће.
Либертаријанци су радикали и у економском (али не и социјалном) програму су веома блиски Чајанци, десничарском покрету унутар републиканаца. За естаблишмент они апсолутно нису странци мада нису ни најпријатнији.
Дакле, ако Џонсон заврши као трећи, а судбину Председника буде одлучивао Представнички дом, није искључено, да ће републикански Конгрес дати своју подршку управо њему а не „неподношљивомТрампу“.
У принципу, либератаријанци имају право да се боре у државама које укупно дају 456 изборних депутата што значи да теоретски могу да победе директно без парламентарних трикова.
Ако ће либертаријанци откинути гласове Трапу, онда Клинтонову треба да забрине Партија зелених.
Прва жена председник САД може постати не само она, већ и докторка Џил Стејн коју еколози по други пут кандидују за Председника. Стејнову је најлакше описати као Бернија Сандерса у сукњи, тако да ће се она борити за гласове леве фракције демократа која је јавно незадовољна Клинтоновом и партијском елитом.
Теоретски, Стајнова може претендовати на 435 изборних депутата, али се у пракси озбиљно може борити само за матичну Сандерсову државу Вермонт. Тим пре јер су покрет „Прогресивна партија Вермонта“, коју предводи Сандерс и Зелени дугогодишњи пријатељи и савезници.
Још једна држава у којој лидер еколога има добру позицију је Масачусетс, студентска престоница Америке и држава у којој Стајнова не само живи, већ се и два пута кандидовала за гувернера.
Тренутно ни Стајн ни Џонсонова ни из близа не могу да се похвале рејтингом од 15% који би им дао могућност да учествују у општенационалним дебатама.
Међутим, до избора има још три месеца. И ако један од кандидата из другог ешалона изненада „удари“, то ће бити веома непријатно изненађење или за Трампа или за Клинтонову.
Ката