Специјални репортер московског дневног листа „Комсомольская Правда“ Дарја Асламова је боравила у Немачкој и са изненађењем открила да 27 година након пада Берлинског зида та земља и даље остаје подељена. Ево шта је видела, чула и доживела.
ИСТОЧНИ НЕМЦИ: СССР НАС ЈЕ ОДБАЦИО А ЗАПАДНИ НЕМЦИ ПРЕТВОРИЛИ У КОЛОНИЈУ..ДЕО ДРУГИ
«Шалите се? Дрезден је од вас два сата вожње аутомобилом. Да ли заиста никада нисте били у бившој ДДР?», седим у берлинској пивници са својим немачким колегама, Питером и Кет, и не верујем својим ушима.
«Никада. Знаш зашто то не желимо. Ми смо типични Веси (западни Немци), а између Весија и Осија (источни Немци) увек постоји невидљива линија. Ми смо једноставно другачији», загледају се моји познаници.
«Али, Берлински зид је срушен пре више од четврт века!», узвикујем у конфузији.
«Никуда зид није нестао. Како је стојао некад, тако стоји и сада. Само људи имају проблем са видом», кажу они.
Целог живота сам избегавала сусрет са Дрезденом. Па, једноставно то нисам желела. „Тамо, у земљи, тоне су смрвљених људских костију“. (Курт Вонегут, „Кланица број пет“). Мојој свекрви полу-Немици је било је девет година 1945 године и она је преживела ту ноћ 13 на 14 фебруар када се на Дрезден обрушила сва сила енглеске и америчке авијације. Она је преживела само зато што ју је баба сакрила у кукурузним пољима. Тамо је лежала са другом децом која су као зечеви чучала и лежала у кукурузиштима и трави и гледала бомбе које падају на град.
„Бомбе су нам изгледале ужасно лепе и личиле су на божићне јелке. Тако смо их и звали. А онда је цео град експлодирао. А мени су цео живот забрањивали да говорим о томе шта сам видела те вечери. Говорили су само – заборави“, причала ми је.
За ноћ се на град обрушило 650 000 запаљивих и 1500 тона експлозивних бомби. Резултат таквог масовног бомбардовања био је ватрени торнадо који је захватио територију четири пута већу од уништеног Нагасакија. Температура у Дрездену је достигла 1500С. Људи су горели као живе бакље и топили се заједно са асфалтом. Апсолутно је било немогуће израчунати број жртава. СССР је инсистирао на 135 000 људи, Енглези су се држали цифре од 30 000. Бројали су се само лешеви извучени испод срушених зграда и из подрума. Али, ко може измерити људски пепео?
Један од најраскошнијих и најстаријих градова Европе, „Фиренца на Елби“, био је скоро потпуно избрисан са лица земље. Циљ Енглеза није био само морално уништење Немаца већ и жеља да се Русима покаже за шта је способна авијација такозваних савезника, који су већ припремали напад на ратом исцрпљени СССР (операција „Незамисливо“).
Касније сам много пута слушала како су упорни, тврдоглави Немци прикупљали старо угљенисано камење и како су више од четрдесет година обављали невероватне грађевинске радове и обновили Дрезден, али сам само слегала раменима. Није ми била потребна бутафорија. Ја не волим, на пример, центар обновљене Варшаве који подсећа на „Лего“ конструкцију.
Међутим, Дрезден је посрамио моје неповерење. Ови немачки педанти постигли су немогуће. Дрезден је поново постао један од најлепших градова Европе. Опседају ме два контрадикторна осећања. Дивљење према саксонској радној етици, њиховој љубави према својој земљи и бес при помисли на нашу глупу руску великодушност.
СССР, земља која је изгубила 27 милиона људи током немачке инвазије, обескрвљена, гладна, изненада чини јединствени и непоновљиви у историји човечанства гест доброчинства. Већ десет година после Великог рата враћа пораженим непријатељима 1240 рестаурираних слика, укључујући Тицијана, Рубенса, Рембранта, Рафаела, Дирера, Вермера и 3000 јувелирских рукотворина непроцењиве вредности! Рубини, смарагди, дијаманти, бисери, сафири, килограми злата и сребра. Не рачунајући уметничку вредност свег тог блага! Зелени дијамант од 41 карата, бели дијамант од 48 карата. Нема довољно места да се изложе сви експонати!
Обузима ме неподношљив осећај мучнине. Мој отац је тада први пут јео шећер, носио је на далекоисточним мразевима платнене ципеле и облоге под појасом, радио у две смене у фабрици, његов брат вратио се из рата без ногу, земља је лежала у рушевинама а ми, руске будале, тада смо веровали да историја неће заборавити нашу племенитост!
«Али, то је истина, ми нисмо заборавили. Племенитост остаје вековима», стидљиво ми говори мој нови немачки пријатељ.
А пред мојим очима стоји лице Ангеле Меркел која тврди да Руси нису дорасли европским вредностима и да их треба казнити санкцијама. Какво право она има да придикује Русима о моралу?!
«Где су онда табле које треба да подсећају да је блага Дрездена, руски трофеј за невиђене злочине Немаца против Русије, моја земља великодушно вратила опростивши све? Где је захвалност? Зашто немачки водичи у Минхену говоре да је Дрезден бомбардовала руска авијација? „Сикстинска мадона“, ремек дело италијанског сликарства је могла да виси у Ермитажу. А нас пљују у Немачкој, не сећајући се наше доброте, ваша штампа нас упоређује са варварима», говорим без даха, гушећи се од беса.
«Па, то су Веси. Њима стално испирају мозак. Ми смо нешто друго. Ускоро ћеш сама то схватити», са презиром ми говоре у Дрездену.
Какви су источни Немци данас?
То су људи тврдих црта лица и моћних манира. Људи чврсте грађе и сирови. Њихове усне се тешко развлаче у осмех. Помало подсећају на Русе. Није им јасно зашто је потребно трошити осмех на странце. Али током разговора, када се отворе, то су људи отвореног ума који увек кажу оно што мисле. Жене су стамене, тамнопуте, немају никакве сличности са крхким балеринама од чувеног дрезденског порцелана постављених у излоге радњи.
Они изгледају управо онако како су изгледали њихови преци, што је лако објашњиво недостатком свеже крви. Ако у западном делу Немачке само у Франкфурту скоро половину становништва чине дошљаци, онда у целој источној Немачкој странци чине максимално 1,5%. Странце овде не воле, избеглице мрзе, па ни саме избеглице не желе да се задржавају овде већ покушавају да оду у велике западне метрополе. Једном сам, разгледајући у Дрезденској галерији портрет неког саксонског кнеза, њега упоредила са лицем музејског стражара и сетно се насмејала. Они су као близанци. Исти буцмасти ружичасти образи, двоструки подбрадак, плаве скоро испупчене очи, надмен поглед. Ништа се није променило за три стотине година!
Овде нема превише људи. У Дрездену никада нису чули за саобраћајну гужву. Од Дрездена ка пољској граници можете возити неколико десетина километара а да не сретнете ниједног човека нити аутомобил. Али је свуда чисто као у операционој сали! Све као да је олизано. Ово није Келн препун миграната или исто такав Франкфурт. Зелена геометријска поља, једри, високи хмељ, од кога касније праве велелепно пиво, класала пшеница, богата земљорадничка газдинства са јаким пољопривредним објектима, елегантна, подшишана, окупана земља. Прави споменик рада и реда!
Дрвеће расте право попут војника, цвеће је посејано у правилним лејама. Међутим, где су ти упорни земљорадници? Где су њихови трагови на уредним, посутим шљунком путевима? Нигде никога! Чак сам развила теорију да са ноћног неба изнад прелепих предела силазе мали зелени људи који сређују цео крај, косе траву, чисте путеве и у зору нестају као духови. Друго објашњење нисам имала.
Тек касније сам схватила где нестају људи из источне Немачке.
Нама је добро познато, шта је било ПРЕ пада Берлинског зида, али скоро да не знамо шта се десило ПОСЛЕ. Ми не знамо ништа о трагедији коју су преживели „социјалистички“ Немци који су са таквим ентузијазмом срушили зид и пошли у загрљај својој „капиталистичкој браћи“. Они нису могли ни да замисле да ће њихова земља нестати у року од годину дана, да неће бити никаквог равноправног договора о уједињењу, да ће изгубити већину својих грађанских права. Да ће све бити обичан анексија. Западна Немачка је напросто заузела Источну Немачку и потпуно је усисала.
«Догађаји из 1989 године веома подсећају на украјински Мајдан. Глобални медији су директно преносили како хиљаде младих Немаца руше зид и аплаудирали им. Али, нико није питао шта жели земља од 18 милиона људи? Становници ДДР су маштали о слободи кретања и бољем социјализму. Једва да су могли да замисле како то изгледа капитализам. Међутим, није било никаквог референдума као код вас на Криму. То значи да је анексија био апсолутно нелегитимна», каже историчарка Бригита Квек.
«Након почетка перестројке и доласка Горбачова на власт је постало јасно какав крај очекује ДДР без подршке Совјетског Савеза, али сахрана је могла бити достојанствена. Уједињена Немачка је дошла на свет као резултат прераног и неуспешног порођаја. Хелмут Кол, канцелар СРН, није желео да одустане страхујући да ће Горбачов бити смењен. Његов слоган је био да нема експеримената и да је СРН јача и у својој историји је доказала да је боља од ДДР. Није било битно што је интелигенција знала да ће просто преписивање западнонемачких закона за једну ноћ у другој земљи изазвати дугорочни сукоб», тврди др Волфганг Шелике, председник Немачко-руског институт за културу.
«Трећег октобра 1990 године ДДР је престала да постоји. Западна Немачка је креирала посебну, понижавајућу Управу за старатељство над бившом ДДР, као да су источни Немци заостала и глупа деца. У ствари, Источна Немачка је једноставно капитулирала, а за само годину дана је скоро два и по милиона људи остало без посла од укупно 8,3 милиона радника», каже Шелике.
«Прво су протерани сви државни функционери. Ми у Министарству спољних послова смо примили писмо да смо слободни и да ДДР више не постоји. Мене незапосленог је спасила моја жена Шпањолка коју су оставили да ради као преводилац. Мени је остало само неколико година до пензије, али је за младе дипломате који су имали одлично образовање то била трагедија. Они су написали захтев Министарству спољних послова СРН али никога од њих нису примили на посао. Онда су уништили флоту и армију, другу по снази у земљама Варшавског пакта. Сви официри су били отпуштени, многи са бедним пензијама, често и без пензија. Оставили су само техничаре који су знали како руковати совјетским оружјем», прича Петер Штеглих, бивши амбасадор ДДР у Шведској.
«Са Запада су стигла важна господа-администратори чији је циљ био да демонтирају стари систем, да уведу нови, сачине „црне“ листе непожењних и сумњивих и спроведу темељне чистке. Формиране су специјалне квалификационе комисије ради идентификације свих идеолошки непогодних радника. Демократска СРН је одлучила да жестоко разбије тоталитарну ДДР. У политици су у праву само победници», прича Штеглих.
Првог јануара 1991 године су отпуштени сви запослени у берлинским правним службама као неподобни за остваривање демократског поретка. Истог дана на Универзитету Хумболт, главном универзитету ДДР су елиминисани историјски, правни, филозофски и педагошки факултет и истерани сви професори и предавачи без очувања радног стажа. Свим наставницима, професорима, научном, техничком и административном особљу у образовним установама бивше ДДР је наређено да попуне упитник и дају детаљне информације о својим политичким ставовима и страначкој припадности. У случају одбијања или прикривања информација, они су били предмет директног отпуштања.
Почеле су чистке у школама. Стари уџбеници, као идеолошки штетни, су бачени на сметлиште. А образовни систем ДДР се сматрао једним од најбољих у свету. Њено искуство, на пример, позајмила је Финска.
«Прво су отпуштени директори, чланови владајуће Социјалистичке јединствене партије ДДР. Посао су изгубили многи наставници хуманистичких наука. Остали су морали да преживе и њих је обузео страх. Наставници нису отишли у илегалу али су престали да дискутују и да изражавају своје ставове. И то је утицало на образовање деце! Отпуштени су такође и наставници руског језика. Обавезни страни језик постао је енглески», сећа се др Волфганг Шелике.
Руски, чешки или пољски сада можете учити по жељи као трећи језик. Зато су Источни Немци заборавили руски а енглески нису научили. Атмосфера се потпуно променила. Дошло је време лактања. Нестали су концепти солидарности и узајамне помоћи. На послу више ниси колега већ конкурент. Они који имају посао су морали да раде до изнемоглости. Нису имали времена да иду у биоскоп или позориште као док су живели у ДДР. А незапослени су деградирани“.
Много људи је изгубило свој дом. Многи Источни Немци су живели у приватним кућама које су тешко оштећене током рата. Западна Немачка је пострадала много мање него Источна. Није било грађевинског материјала. Четрдесет година су људи обнављали своје куће буквално прикупљајући камен по камен и требало је коначно да буду поносни на своје прелепе домове. Међутим, након пада Берлинског зида су се са Запада јавили омиљени рођаци, који су раније само слали честитке за Божић, и рекли да и они имају удела у овим кућама и да мора да им се плати! А одакле бившим становницима ДДР штедња? Они су имали добру плату и социјалну сигурност, али то није капиталистички стил. Нема новца? Не занима их. Морали су да продају своје куће и да плате. То је била права трагедија.
Што је најважније, дошло је до потпуне промене елите. Са Запада су стигли не баш успешни Немци који су одмах одузели све добро плаћене позиције у бившој ДДР. Они су се сматрали поузданим. У Лајпцигу су 70% администрације чинили Веси. Да, није било милости за безмоћне. У ствари, целокупна контрола над земљом је пала у руке нове колонијалне управе.
«СССР се одрекао ДДР тек тако, без икаквог договора између власника Западне и Источне Немачке. Чиновници нису предвидели сукоб над имовином и нису договорили анексију ДДР на равноправној основи. Горбачов је рекао да Немци треба сами да схвате. То је значило да јачи узме оно што жели. А Западни Немци су били јачи. Почела је колонизација ДДР. Збачене су локалне патриоте, омаловажени су и понижени а државна имовина ДДР је једноставно приватизована. Један систем је одлучио да потпуно прождере други», огорчено каже бивши дипломата Петер Штеглих.
Ката