Пише Бранислав Паровић
ekspres.net
Од Радивоја Кораћа кошаркаша можда је био бољи једино Радивоје Кораћ човек. Зна се за његово „моцартовско“ умеће под обручима, али се мање зна да је његовом заслугом поп култура на велика врата стигла у Београд.
Крајпуташ на источном излазу из Сарајева, на 12 километру код села Каменица, крије тајну да ли је Радивоје Жућко Кораћ имао више кошаркашког умећа или више способности да у човеку изазове најтананија осећања, најчистију и најнежнију црту. За обе стране његове личности иста мера је генијалност.
„За мене кошарка никада није била број постигнутих поена или наступа у једном дресу, већ ствар осећаја, нечега много битнијег и узвишенијег“, говорио је.
Тог несрећног 2 јуна 1969 године се окончао живот који је отпочео у Сомбору. Са оцем Богданом, потеклим из свештеничке породице, и мајком Загорком, рођеном у старој грађанској породици Градински, мали Радовоје се по завршетку Другог светског рата сели у Београд, за који ће бити нераскидиво везан до последње кривине живота у срцу Босне.
Радивоје Кораћ је био „катапулт из Београда“, „ИУ маг“, „фурија роса“ у игри на терену. Био је неколико година најбоље што кошаркашка Европа има, али је био и прва права звезда свог времена на животној сцени, тамо где се идоли другачије стварају.
Својом харизмом је размакао гвоздену завесу и промовисао стил живота до тада незамислив на овим просторима. Рушио је разне предрасуде, чистио мисли од соцкомунистичких догми. У престоницу је донео прву плочу „Битлса“, обожавао џемпере на В изрез, волео и оперу и балет. Био је чест гост у бифеу Народног позоришта, а од других кафана само «Видин капије».
Са Жућком је Београд био са западне стране Европе. Концентрични таласи приче о урбаној легенди из ОКК Београда ширили су се таквом снагом и брзином да је постао први идол послератних генерација у целој Југославији .
Прича о њему прелазила је границу на Шентиљу и Сежани. Европа је била за Жућка авлија! Не постоји већа легенда у српском кошарци. Тешко је вратити точак игре под обручима и у поједине ере ставити главне протагонисте. Ту је неколико баш виртуоза, па чак да он и није на самом врху, гледајући у тоталу и укључујући интелектуалну доминацију и покретачку урбану снагу, Радивоје Кораћ је дефинитивно број један.
Имао је развијену уметничку црту. Као студент Електротехничког факултета био је посвећен књижевности, музици и сликарству. Целу екипу знао је да одведе у Народно позориште. Обожавао је дела Црњанског, Лалића, Лубарде, Коњовића, Андрића..
Са јединим нашим нобеловцем је био баш близак. Жућко је њему поклањао карте за утакмице, а књижевник узвраћао књижевним вечерима. Андрићев запис из „Знакова крај пута“ скица је за портрет пријатеља Жућка.
Поука је јасна и светла „људи и личности, ма колико да су предани игри, они у сваком тренутку постоје као људи, одвојени од успеха и неуспеха„.
Жућко не да није дозволио да се игра претвори у голи успех и бројке постигнутих кошева, што прогута човека и све што је људско у њему и око њега, него је баш супротно растао кошаркашки, али још више људски.
И зато, када би велики књижевник путовао на југ, како је забележио Андрићев хроничар Љубомир Јандрић, на дванаестом километру пред Сарејево би рекао возачу да застане како би још једном видео свог Жућка како у мајсторству постиже кош, али и чува достојанство противника.
„Кад год бих срела Жућка, ја бих видела Доброту и Скромност“, рекла је једном велика глумица Станислава Пешић.
Када је Бориславу Станковићу дат „новинарски задатак“ да каже чега се прво сети када се помене Радивоје Кораћ, легендарном кошаркашком тренеру и функционеру је за одговор потребно тек толико времена да развуче сетни осмех. Одговор је увек исти – доброта и верност.
«Кораћ је био велики човек и кроз каријеру је показао данас ретку особину – верност. У нашој земљи никада није променио клуб, остао је веран ОКК Београду иако је и тада било много емисара који су покушавали да га наговоре да промени клупске боје. Необичан играч, неупоредив са било ким. Имао је изванредне рефлексе, осећај за лопту и брзину покрета. Није био разноврстан играч, али је представљао машину за давање кошева», каже човек који би, да је лепе среће, сада са Жућком обележио шест деценија друговања и освајања кошаркашких и људских хоризоната.
Тандем је то из оних пионирских дана кад су ОКК Београд (некадашњи БСК) подизали на пиједестал пун играчке вештине, али и романтике и среће.
За илустрацију чика Бориних речи наведимо један детаљ. Александар Гец, тадашњи директор Црвене звезде, нудио је Жућку двособан стан и аутомобил „фијат 1300“ за прелазак из ОКК Београда, на шта је добио брз одговор
«Хвала, ти Саша, не треба мени то, нити ме то интересује», рекао је Жућко.
Како се судбина само поиграла. Кошаркашки савез Босне и Херцеговине је тог јуна 1969 организовао ревијалну утакмицу селекције Југославије. Припремао се одмор у Сарајеву. Након медаље на Олимпијским играма у Мексику, кошарка је доживела снажну експанзију на овим просторима. Мада је селектор Ранко Жеравица данима пред меч објашњавао челницима савеза да није паметно да Радивоје Кораћ долази из Падове у Сарајево због једног пријатељског меча, у КСЈ су инсистирали на доласку.
Након утакмице, у којој је постигао 33 коша, Радивоје Кораћ није, као остали репрезентативци, отишао већ је остао на Илиџи. Како је рекла Олга Ђоковић, бивша кошаркашица и новинарка сарајевског Ослобођења, остао је јер није хтео да погази реч. Наиме, обећао је новинару овог дневника Томиславу Почанићу интервју и остао је да преноћи.
Другог јуна је кренуо за Београд. Желео је да одгледа представу „Коса“ у Атељеу 212 која је имала премијеру две недеље раније. Дан је био тмуран. Киша га је испратила. На дванаестом километру ужас. Жућко је желео да претекне једног „тристаћа“ чији возач није желео да га „пусти“. Из супротног правца је наишао аутобус. Није имао простора за маневар. Судар је био страховит. Селектор Ранко Жеравица је са супругом био у колима неколико десетина метара испред и у ретровизору је видео призор који га је пратио до краја живота.
«Вратили смо се и унели Радивоја у наша кола. Био је згњечен, крв је шикљала. Зага је рукама враћала органе у стомак. Знао сам да нема спаса. Умирао је на њеним рукама», рекао је тада Ранко.
Киша суза испратила је Жућка из Сарајева. Шпалир уплаканих навијача на изласку из Сарајева био је дуг неколико километара. Радивоје Кораћ је први спортиста сахрањен у Алеји великана у Београду. Тито је одлучио да ковчег, уместо тробојком, буде прекривен олимпијском заставом. У образложењу такве одлуке наведено је да је он био већи од земље коју је представљао. Он је припадао целом свету.
ФИБА је 1971 године, на предлог генералног секретара Вилијама Џонса, у Кораћеву част установила Куп Радивоја Кораћа. Ово европско такмичење прва је освојила загребачка Локомотива предвођена легендарним Николом Плећашем и тренером Мирком Новоселом. Куп је угашен 2002 године, а сада Куп Србије носи његово име.
Бројке сигурно нису оно што говори најбоље о величини Радивоја Кораћа. За илустрацију његовог кошаркашког дела навешћемо неколико података из кошаркашке антологије. Први је датиран 14 јануара 1965. Меч Купа шампиона са шведским Алвиком (155: 57), када је сјајни стрелац ОКК Београда постигао 99 поена.
Утакмица је одиграна у једној од хала београдског Сајма. Кораћ је у другом полувремену дао 65 поена. Промашио је три од 14 слободних бацања, а да је само једно више убацио, у историји би остао упамћен раме уз раме са Вилтом Чемберленом који је три године раније за Вориорсе постигао 100 поена против Никса.
Жућко је био најбољи стрелац првенства Југославије седам година узастопно, што је највише у историји југословенске кошарке, са просеком од 32,7 по мечу. А још да су биле уведене тројке! Титулу најбољег стрелца шампионата Европе понео је три пута (1961 у Београду, 1963 У Вроцлаву и 1965 године у Москви).
На Олимпијским играма у Риму Кораћ је са 193 поена био најбољи стрелац, а из вечног града се вратио са надимком златна левица и фурија роса. Слободна бацања су свакако део његове играчке препознатљивости. Изводио их је са две руке одоздо, био је то такозвани бапски стил. По истом стилу је остао упамћен и Јосип Фарчић некадашњи центар Партизана.
У Белгији је био први стрелац Стандарда из Лијежа, првака Белгије (1967/68). Због тога је често гостовао у врло гледаном телевизијском шоу-програму. Једном приликом, на питање водитељке колико слободних бацања може погодити из 100 покушаја, Кораћ је одговорио између 70 и 80. Реализатори шоуа тада су склонили завеса у студију иза које је стајао кош. Водитељка је замолила Кораћа да гледаоцима потврди своју тврдњу на лицу места, а Кораћ је погодио сва слободна бацања. Сто од сто!
«Имао је блиставу технику и огромно знање. Био је брз и у сваком тренутку претња по кош противника. Није волео да враћа лопту саиграчима. Био је јак, имао је изузетан осећај да процени тренутак за улазак под кош противника, а кад би се тамо нашао, био је непогрешив», дао је портрет Радивоја Кораћа Александар Николић, онако професорски, у четири реченице.
Први играч који је понео надимак кошаркашки Моцарт јесте Радивоје Кораћ. Други је био Дражен Петровић. Какве ли судбине! На аутопуту код Инголштата (Немачка) кишне вечери 7 јуна 1993, црвени „голф“ којим је управљала манекенка Клара Саланта се забио у камион који је излетео из супротне траке. На месту сувозача спавао је Дражен Петровић. И никада се није пробудио.
Жућко се преселио међу звезде у 30, Дражен у 29. Симфонија универзума по нотама Моцарта.
Ката