fakti.rs
Превела Ксенија Трајковић
Наследник Барака Обаме ће морати да изабере нову стратегију у вези Сирије будући да је досадашњи приступ Вашингтона показао све своје слабости. Због њиховог начина «решавања проблема», разорена је читава земља, погинуле су стотине хиљада људи и настао је читав спектар других проблема за САД укључујући погоршање односа Вашингтона са савезницима као што су Турска, Саудијска Арабија и Израел.
Танасис Камбанис за Foreign Policy пише каква треба да буде стратегија следећег шефа Беле куће у односу на Сирију, како би САД могле да учврсте свој утицај на ту земљу и да повећају шансе за постизање политичког решења конфликта. Он истиче да једна од варијанти може да буде приступ у оквиру кога ће главна пажња бити посвећена искључиво уништењу тероризма. То ће означити неопходни улазак у савез са председником Сирије Башаром Асадом и Председником Русије, Владимиром Путином што, по речима Камбаниса, противречи моралу и глупо је са становишта стратегије.
Као алтернативу таквом „аморалном“ приступу аутор види ескалацију војног уплитања у Сирији. У оквиру овог приступа, који такође није лишен проблема, Вашингтон је дужан да подржи остатке разједињених побуњеника, да сиријској Влади стави до знања да јој Бела кућа неће дозволити да победи војним методама и да ће политичко решење конфликта бити могуће тек онда кад Русија, Иран и Асад схвате да се победа не може постићи само војном силом.
Чак и ако таква ескалација не доведе до политичког решења конфликта, САД ће захваљујући њој моћи да остваре читав низ стратешких предности и да добију нову полугу за притисак на савезнике и противнике, будући да ће Бела кућа показати своју спремност да прибегава војној сили.
Уместо да покушава да нађе решење за конфликт, Вашингтон је дужан да силом принуди зараћене стране да закључе овај или онај споразум. У оквиру такве стратегије биће потребно значајно ратно уплитање и испоруке хуманитарне помоћи великих размера.
Због тога што се Вашингтон удаљио од конфликта, Асадове примене хемијског оружја и преласка чувене „црвене линије“, вакум који је настао у земљи попунили су Русија, Иран и групације „Хезболаха“, који остварују своје амбиције и почињу да чине ратне злочине пошто су схватили да неће уследити одговор Вашингтона, поше лист. Пасивност САД довела је до погоршања кризе. Због удаљавања Беле куће почели су да се износе различити, често сулуди планови, као што је савез између САД и терористичке групације Ал Каидa, за који се залаже део сиријских побуњеника и који подржавају у приватним разговорима саветници Владе САД који пате од макијавелистичких манира. Други планови се такође руководе добрим намерама, али су прилично нејасни, као што је меморандум 51 дипломате САД, који су позивали на активна војна дејства против Асада и његових савезника.
С друге стране, неки чланови Обамине администрације и присталице Доналда Трампа из Републиканске партије, предложили су да се уђе у савез са Русијом против терористичке групације «исламска држава» и бојовника Ал Каиде. Аутор наглашава да би такав корак био катастрофалан, будући да је за његов успех неопходно да Путин учини уступке у Украјини или Сирији.
Камбанис сматра да је такође неопходно да се побуњеницима пружи подршка. На пример, да CIA тајно спонзорише наоружане посреднике Вашингтона, а да Министарство одбране САД отворено оствари програме обуке и снабдевања побуњеника. Такође, дејства оружаних снага САД морају по њему да следе два циља: слабљење владиних снага и њихово кажњавање због ратних злочина, а интервенцијом САД ће моћи да се заштити цивилно становништво и да се тако створи могућност за завршетак рата. Неће бити потребно да се помаже побуњеницима да победе, довољно је да се одржава пат-позиција да би Асадова влада схватила да је једини излаз за њега да крене у преговоре са већином грађана који се изјашњавају против диктатуре.
Присталице интервенције САД у Сирији треба да буду искрене по питању ризика и ограничења. Савезници Вашингтона у сиријској наоружаној опозицији такође нису свемогући и поуздани. По сведочењу активиста за људска права, неки од бивших миљеника Беле куће су умешани у злочине. Мора се признати да од таквих поступака имају користи и оне стране које Вашингтон уопште не настоји да подржава, на пример, филијала Ал Каиде у Сирији, која сарађује са умеренијим групацијама. Стога своје поступке треба прорачунати тако да добици не премашују губитке.
Без обзира на постојеће препреке које стоје на путу нове стратегије САД у Сирији, уз њену помоћ, наглашава аутор, САД могу да остваре низ стратешких циљева. За почетак, уз помоћ авијације Бела кућа може да прекине блокаду коју је увела сиријска Влада за градове Дараја и Мадаја. По његовом мишљењу симболично треба прекинути и блокаду града Деир ез-Зуар, који су блокирали терористи «исламске државе» као и блокаде насељених места Ал-Фуа и Кафреја која су блокирале снаге Слободне армије Сирије.
Помоћу авијације, специјалних јединица и наоружаних посредника се може проширити и заштити приступ Алепу који контролишу побуњеници. По мишљењу аутора, САД могу да бране цивилно становништво обарајући сваки авион који наноси ударе по цивилним циљевима. Истовремено САД могу да приморају демократске снаге Сирије, на чијем челу се налазе Курди, да престану да нападају групе унутар Слободне армије Сирије које изаберу САД и да пређу на сарадњу са њима. Бела кућа треба да прекине да им испоручује оружје и да пружа подршку из ваздуха сваки пут кад они нападају на FSA. Вашингтон такође мора да пружи авионску подршку курдским Одредима народне самоодбране и да омогуће побуњеницима да обарају авијацију противника, било самостално уз помоћ специјалних јединица САД и њихових савезника или помоћу добро контролисаних испорука система ПРО изабраним групацијама.
САД морају да наносе пропорционалне ударе као одговор на налете авијације сиријске Владе или ВКС Русије на цивилно становништво или инфраструктуру, посебно болнице, клинике и објекте цивилне одбране, пише лист.
Иако ће бојовници ИД и власти Сирије морати да носе највећи терет дејстава САД, Вашингтон ипак, може да усмери своју авијацију и специјалне јединице и против екстремиста који се боре са званичним Дамаском, посебно против Ал Каиде када они представљају опасност за савезнике САД. Ако САД буду избегавале да улазе у директну конфронтацију са ВКС Русије, онда је авијација Дамаска друга ствар. Аутор предлаже да Американци сиријске авионе обарају јер наводно бомбардују цивилно становништво и да је дошло време да се стави тачка на дуготрајну дискусију у вези са достављањем ракета земља-ваздух побуњеницима. Ако САД буду повремено наносиле ударе по инфраструктури војне авијације Дамаска, онда ће Асадова Влада престати да бомбардује цивилно становништво. Он предлаже да се то чини тамо где нема ризика да се обори руски авион или убије руски пилот.
Према томе, проширивањем своје интервенције у сиријском конфликту, САД ће добити низ стратешких предности. Прво, односи са савезницима биће једноставнији и друго, са моралног становишта то је правилно.
Вашингтон је срушио државност у Ираку због чега се хаос пребацио на Сирију и зато Бела кућа има обавезу да исправи последице својих поступака, пише лист.
Ката