Пише Драгана Миленковић
ekspres.net
Генерал Степа Степановић ће у ноћи између 15 и 16 августа 1914 на падинама Цера започети историјску битку, после које ће ући у историју као један од највећих српских војсковођа.
„Јунаци, напред! То не наређујем ја! Не наређује врховна команда! То наређује Србија! Србија у праскозорје мора бити на Церу! И ми јуришамо! Погибељ је велика! У срцима нам је наша нејач! Наша отаџбина. Наша огњишта! „
Овим одлучним, а готово очинским речима, ободрио је генерал Степа Степановић српске првопозивце који су у августу 1914 оставили „стару шљиву и родну њиву“ и дошли на Цер, да овде од аустроугарског агресора одбране свој кућни праг.
Управо ових дана се обележава се 87 година од смрти храброг и мудрог генерала, који ће после легендарне Церске битке постати први српски војвода и један од највећих војсковођа у нашој историји.
Српски војска наишла је те ноћи на аустроугарску извидницу. Уследио је жестоки окршај који је прерастао у Церску битку. Захваљујући маестралним маневрима и луцидној тактици генерала Степановића и храбром срцу српског војника, ту ноћ, на источним падинама Цера, наша војска је поразила 21 дивизију аустроугарског осмог корпуса, чиме је омогућена победа Срба у Церској бици.
Његова Друга армија је потом, и у бици на Дрини, пожртвовано бранила Мачву, успешно одбијала више концентричних напада надмоћнијих аустроугарских снага, приковала Поћорекову Пету армију за обале Дрине и Саве и месецима исцрпљивала и трошила њене снаге.
Током Колубарске битке од 16 новембра до 15 децембра 1914 године, Друга армија је на десној обали Колубаре најпре зауставила непријатељски напад, а потом учествовала у маневарским подухватима војводе Радомира Путника и генерала Живојина Мишића, што је довело до слома аустроугарске војске на Балкану.
За време инвазије на Србију у јесен 1915 године, Степановићева армија је, заједно са Тимочком војском, осујетила покушај бугарске Прве армије да кроз Нишавску зону продре у позадину главних снага српске војске на северном фронту и тиме у многоме допринела пропадању Макензенових планова о брзом окружењу и уништењу српске војске.
Иако је имао значајну улогу у реорганизацији српске војске на Крфу и њеним првим успесима на фронту на Кајмакчалану и око Битоља, највећи успех везан је за пробој солунског фронта и избацивање Бугарске из рата.
Војници Друге армије су у јаком налету пробиле непријатељски утврђени фронт на Добром пољу и Козјаку и заједно са Првом армијом и савезничким снагама, без предаха, гониле разбијене бугарске и немачке трупе све док 29 септембра 1918 године, нису принудиле Бугарску на капитулацију и отвориле пут за коначном ослобођењу Србије.
Степа Степановић је био велики јунак и скроман човек. Тако би, у једној реченици, могао да се опише први спрски војвода. Живео је веома повучено после рата. Скромно.
„Мангупи! Мангупи! Хоће да упропасте државу! Враћај паре, момче! Нека бар преполове, шта бих ја са толиким парама!?“, остале су у старим списима речи Степе Степановића, који је потом послао натраг збуњеног поштара који му је донео прву пензију.
Умро је у Чачку 1929 године у 73 години живота. Последње речи, кажу, су му биле: Јунаци, напред!
Ката