Уз подршку авијације и пешадије и око 1500 сиријских побуњеника, 24. августа 2016. године, турски тенкови ушли су у Сирију. Подршку је пружила и авијација САД-а. Зашто је турска војска ушла у Сирију и какве ће бити последице ове интервенције назване „Штит Еуфрата“, одговориће нам др Драган Петровић, српски политиколог, геполитичар, економиста, историчар и политички аналитичар.
Докторе Петровићу, турска војска је ушла у Сирију, као разлог навела је протеривање џихадиста из града Џараблуса, који је служио Исламској држави као упориште. Да ли је прави разлог спречавање напредовања снага сиријских Курда, који контролишу северни део Сирије, који се граничи са Турском?
– То је свакако био важан разлог, највероватније најважнији ове турске интервенције. Највећи проблем, за који је уосталом ригидна турска националистичка и ауторитарна политика највише одговорна, дакле највећи проблем данашње Турске је курдски проблем, јер готово двадесетак милиона Курда је на сваки начин обесправљено у Турској. Ако томе додамо и чињеницу да Турска почива и на два историјска геноцида на свом тлу, и то над Јерменима и над Грцима који су ту живели и у огромним областима чинили већинско становништво још почетком Првог светског рата, онда је јасно да је угрожавање других националности и вера елеменат историјског наслеђа чак и савремене Турске.
Отвара ли турска интервенција ново поглавље у Сиријском грађанском рату?
– Турска се руководи политиком и концепцијом неоосманизма, или поједностављено речено турска ригидна и експанзионистичка верзија „Raison d’être”, па су свакако у праву наши водећи стручњаци за ислам и Турску попут професора Танасковића и других, који тврде да је посебно у последњој деценији кемалистичка политика и концепција лагано стављена у други план, и да се посегнуло за неоосманизмом. Ердоган и Анкара ће користити сваку могућност за максимализацију својих геополитичких интереса дефинисаних неоосманизмом, и да се неће чврсто држати договора или неког поузданог савезништва, или чак непријатељства према великим силама, користиће сваку могућност за максимализацију своје експанзије тако зацртане. Дакле ако им се укаже могућност да некажњено убијају и прогоне Курде и ван граница Турске ( пошто то већ деценијама у континуитету раде на свом југоистоку који је већински насељен Курдима) или да појачају свој притисак ка покушају интеграције северног Кипра, одакле су својевремено протерали грчко становништво, и да чак посежу за грчким територијалним водама у Егеју и др. они ће то чинити.
Стоје ли САД иза турске акције?
– Бајден је навео да чак разматра озбиљно турски захтев за изручивање Гулена, дакле Вашингтон користи све могућности да поправи односе са Анкаром и умањи руски утицај. Рачунајући и неке друге силе ( Иран и др). мислим да Ердоган у том концепту користи сваку пукотину између великих сила, да максимализује своје циљеве, па тако и интересе тих сила да имају добре или макар сношљиве односе са Анкаром. Насупрот томе, то би ове силе морале имати у виду, сетимо се договора, рецимо, који је Русија направила са њим и званичном Турском у децембру 2014. године, око концепта „ Плавог тока 2“ или названог „ Турски ток 2“, који је требало да буде чак и неки почетни супститут одустајања од „ Јужног тока“, па како се то у релативно кратком року релативизирало у Анкари, истина и због резултата Турских избора, па криза са обарањем руског авиона, отопљавање које је у току и др., али да ће Ердоган и владајућа неоосманска елита у свему гледати покушај максимализације свог геополитичког интереса. Тако ће се односити и према Балкану, где Турска има своје већ прилично зацртане геополитичке интересе.
Колико може да траје акција Турске војске ако је услов био да се снаге сиријских Курда повуку источно од Еуфрата?
– За претпоставити је да ће она бити ускоро заустављена, али не верујем да ће то бити чврста категорија, и Турска ће, у складу са својом недемократском и ауторитарном, шовинистичком политиком, која није наишла на адекватну критику у свету, наставити акције даље у том правцу, и као кампањске када јој се буде пружила прилика. Уосталом о некажњености Турске по тим питањима је, рецимо, писао и Ноам Чомски 2000. године, када је компарирао невероватну ствар, да су САД напале и претиле Србији, извршиле агресију на нас зато што смо албанској мањини на Косову и Метохији понудили готово државотворну аутономију, што је за Вашингтон било мало а да су прећутно подржале званичну Турску која не даје десетинама милиона обесправљених Курда чак ни аутономију. Напротив, САД су саучествовале тада у отмици лидера Курдске радничке партије у Кенији, где је био у емиграцији, и предале га Анкари где му је суђено као злочинцу зато што, замислите, за Курде тражи аутономију у оквиру Турске. Чомски је навео у својој књизи да је Турска армија тада убијала Курде бојним отровима, што није изазвало озбиљну реакцију Вашингтона који је, са друге стране, од Србије безусловно тражио отцепљење Косова и Метохије иако је оно имало и по међународним стандардима изузетно висок степен аутономије.
Има ли везе изненадна провера борбене готовости Руске војске са Турском интервенцијом у Сирији?
– Од 2013. године Русија годишње има и до три овакве вежбе приближно, а ова вежба је на неки начин и најављена. Наравно, зашто је баш овако промптно и у широком смислу организована, ангажовано је више војних округа, део авијације, морнарице, такође може да има симболичан и преносни значај.
Русија, као савезник режима Башара Асада, успоставила је чвршћи однос са сиријским Курдима, који су недавно отворили и представништво у Москви. Како ће реаговати Москва?
– Мислим да је Москва свесна да са Турском може играти игру „Raison d’être“ ( интерес државног разлога, где се државе руководе својим сопственим националним интересима а не идеологијом или вером у пријатељства или непријатељства са суседима и другим земљама). И само то, што би значило да сам мишљења да је веома важан фактор у будућности реализација „ Турског тока 2“, који би дошао до Грчке са повећаним капацитетом, који би имао дакле могућност у перспективи да буде нека врста супститута „ Јужног тока 2“, и да је то крупан интерес Москве али и Турске и земаља југоисточне Европе. Наравно, стратешки коректни односи Москве и Анкаре могу много значити за обе земље, али и регион у ширем смислу. Мислим да простора за тако нешто има, сада и више него раније, али мислим да је илузија да се Турска као стара чланица НАТО-а може макар и у средњем року извући потпуно од сарадње са својим партнерима у виду Вашингтона и Лондона, од НАТО-а. Турска на Балкану нема геополитичке тежње и концепцију која је у интересу Срба али и Грка, Бугара, Македоније, дакле свих оних земаља које су традиционално, и широке масе ових народа, ( не говорим о тренутним и смењивим владајућим елитама) са огромним симпатијама према Русији.
Турска има од веома лоших, па до катастрофалних односа са својим суседима ( Грчка, Кипар, Јерменија, Сирија, Ирак, Бугарска, Грузија). Ове и потенцијално нове немире у региону и сукобе у Сирији додатно ће покренути талас миграната, што може да буде и додатан притисак на Европу и регион. Са друге стране Ердоган има широке могућности за интересну геополитичку сарадњу са великим силама : Русија, САД, Кина, ЕУ па и Иран, Индија и др. Након неуспелог пуча он је ојачао своју унутрашњу власт, која чак прелази у диктатуру, и видећемо на какву ће се спољну политику определити у будућем периоду.
26.08.2016.
За Њуз Фронт из Београда
Александар Босанчић