Тешко је наћи историјски преседан за оно што се првог септембра догодио у Беслану, градићу на северу Републике Осетије.
Тог 1 септембра 2004 године група терориста је заузела школску зграду за време празничног програма поводом поласка у школу. Страшни терористички напад однео је заувек изменио животе свих житеља Беслана.
Група терориста ,следбеника Шамила Басајева, најекстремнијег чеченског вође, састојала се од тридесет људи (и жена) од којих је само један преживео. Терористи су били одлично обучени и врло добро припремљени за извршење свог плана. Према речима Сергеја Игњаченка, портпарола руске Савезне службе безбедности (ФСБ), били су одевени у НАТО униформе, поред мобилних телефона имали су и ручне радио-станице, па чак и два полицијска пса. Поред тога, имали су и гас-маске, како би избегли судбину сабораца који су пре две године угушени гасом за успављивање у московском позоришту.
Ако су руски безбедњаци били изненађени степеном обучености и опремљености терориста, били су још више изненађени опсежним припремама за упад у школу. Наиме, Јавна школа број један у Беслану је током летњег распуста била темељно реновирана, и изгледа да су радници који су изводили радове били Басајевљеви људи. Преживели таоци су испричали да је прва ствар коју су терористи урадили пошто су заузели школу била да подигну под школске библиотеке, испод кога је током лета била скривена велика количина муниције и експлозивних средстава. Поред тога, лажни грађевинци су током летњих радова у спољним зидовима отворили пушкарнице, које су вешто закамуфлирали гипсом, тако да их после није био проблем поново отворити. И коначно, већ током првих сати отмице поставили су нагазне мине на периметар од сто метара око школе, како би истовремено спречили јуриш и отежали таоцима бекство. Напад на руску војну патролу у близини границе са Ингушетијом, изведен пар дана пре упада у школу, вероватно је био диверзија срачуната да одвуче руски гарнизон из Беслана што даље од града. Рачуница се показала као тачна.
Напад је почео у среду, у девет ујутру. Одрасли таоци били су одвојени од деце, која су сва била смештена у стару фискултурну салу у оквиру комплекса школе. Деца су била окружена каблом, који је био повезан са неколико сандука експлозива на разним тачкама у сали. Други кабл, о који је такође био окачен експлозив, био је разапет између два коша у сали, а један сандук био је окачен о жицу закачену на плафон. Управо та жица и тај сандук касније ће се показати као фатални.
Суочене са овако професионално планираном акцијом, руске власти су реаговале прилично несмотрено починивши неколико грешака.И ако је у Беслан одмах упућен одред специјалаца Алфа, на лицу места се налазио велик број војних и полицијских јединица са далеко мањим степеном дисциплине и обучености. Затим, власти нису предузеле ништа да спрече групу наоружаних грађана да се организују у добровољачке одреде како би помогли у ослобађању школе. Та „помоћ“ је касније скупо коштала Беслан.
Друга грешка била је пристанак власти да комуникацију са терористима одржавају путем мобилних телефона, уместо да искључе репетиторе и оставе само фиксну линију. То је омогућило отмичарима да путем мобилних телефона буду у сталном контакту са саучесницима у цивилу ван школе, који су се врзмали око војске и полиције. „Тачно су знали за сваки наш корак“, признао је касније Игњаченко. Сем тога, терористи су пратили директан пренос опсаде преко школских телевизора.
„У једном тренутку, на телевизији је речено да су се неки таоци јавили својима из школе“, прича једна жена која је преживела.
„Чечени су се разбеснели, све су нас поново претресли, а једног човека код кога су нашли мобилни убили су на лицу места.
Упркос свему, ствари су до петка биле колико-толико под контролом. Руске власти су отпочеле преговоре са терористима, који су пустили двадесетак талаца и дозволили да медицинско особље уђе у школу и покупи мртве и рањене који су страдали првог дана напада. Међутим, у тренутку док су амбулантна кола већ напуштала школски комплекс, одјекнула је снажна експлозија, која је урушила кров старе фискултурне сале.
Мада је у први мах било речено да је једна од жена из терористичке групе детонирала експлозив који је носила око тела, касније је утврђено да је она жица о коју је био окачен сандук са експлозивом пукла. Та експлозија била је увод у катастрофу.
У метежу који је настао једна група деце покушала је да побегне, а добровољци су нагрнули да им помогну. У једном тренутку је изгледало да се трагедија може избећи.
„Терористи су тражили од нас да одмах обуставимо ватру, а ми смо им одговорили да ми нисмо ни пуцали“, испричао је касније један полицијски командант.
„Не пуцате ви, не пуца војска, па ко онда пуца?“, питао је терориста. Већ следећег тренутка било је касно за разговор.
Коначан билансове ушасне трагедије је 344 мртвих (од чега 186 деце) и 700 повређених. Губици безбедносних снага бројали су 11 погинулих специјалаца.
Извор Време