„Како је живети овде након што се Крим вратио у састав Русије?“, питам у необавезном разговору Валентину Георгијевну, домаћицу пансиона у којем сам одсела приликом своје прве посете овом полуострву
„Предивно! Срце нам је пуно, душа нам је пуна!“, одговара у даху и са усхићењем.
„А одакле сте ви?“, пита ме радознало. „Из Србије“, одговарам. „Ах, братушке наше! Наша драга браћo! Душа ме боли због вас, шта сте ви тек све преживели. Туга ме хвата када помислим на неправду која вам је нанета. Сви смо овде тада пратили шта се дешава у Србији и на Косову, како су вас бомбардовали. Саосећали смо се са вама свим срцем. Нажалост, Русија је тада била слаба и нисмо могли да вам помогнемо. Али, даће Бог, како смо се ми вратили нашој мајчици Русији, вратиће се и Косово вама“, прича са пуно емоција Валентина, док јој сузе навиру на очи.
„Хвала Богу, Русија се сада уздигла. Имамо Путина, великог и мудрог државника. Нека га Бог поживи и чува, и нека свима нама да здравља, среће и мира. Само је то важно“, додаје и спонтано устаје са столице да би ме загрлила.
Дуго сам прижељкивала да одем на Крим, извор руске духовности и државности… Место које је било омиљено руским царевима и писцима… Место на којем су одмарали совјетски лидери и совјетска елита: Стаљин, Хрушчов, Брежњев…
Па и за кнеза Потемкина, војсковођу и миљеника Катарине Велике, Крим је био рај. Рај, који сам много пута пожелела да додирнем, осетим, доживим. А онда, сасвим неочекивано, уследио је позив из руског Министарства одбране. „Шанса каква се не пропушта“, помислила сам и већ до следећег јутра ствари су биле спаковане, а ја спремна за пут. Знала сам да то неће бити класично путовање, да неће бити времена за обиласке и разгледања, али да ће тај боравак бити сасвим довољан да макар једним делом остварим свој сан — да крочим својом ногом на кримску земљу, да удахнем кримски ваздух, завирим у кутак тог тајанственог полустрва и да му осетим душу о којој сам толико слушала. Из Москве нас испраћа снажан пљусак и прохладно време… На војном аеродрому „Чкалково“ укрцавамо се у путнички авион „Антонов“ АН-148.
У авиону су представници руског Министарства одбране, новинари из готово целог света и ја — једина Српкиња међу њима. Све су то моји стари знанци. Била сам сигурна да нас чека лепо дружење, мало спавања и пуно рада. До Крима нас је делило скоро три сата путовања.
Повод због којег смо уопште отишли на Крим биле су велике војне вежбе руске војске „Кавказ 2016“, у којима је учествовало 12.500 војника, морска флота, авијација, пешадија, артиљерија, десантне јединице… Оно што су они приредили на обали Црног мора био је спектакл од којег су занемели чак и војни експерти. На Криму нас је, очекивано, дочекало лепо и топло време — овај део Русије, уз обалу Црног мора, иначе одликују топла лета и благе зиме. Од војног аеродрома на који смо слетели до Феодосије и Приморског, где смо били смештени, делило нас је око сат вожње. Било је вече, па се мало тога могло видети. Крајолици су се тек назирали. Прва наша „станица“ била је продавница поред пута — тек да се мало протегнемо и окрепимо. Радња ме је подсетила на продавницу у какву сам пре више од три деценије, док сам још била дете, одлазила када одем код деде на село — имала је исти тај специфични мирис. Али, за разлику од сеоске продавнице, какву ја памтим, ова је била крцата робом…
Одмах поред продавнице смештен је и бифе — прави совјетски, са тапетама на зидовима, плочицама на поду, 3-4 стола, неколико фрижидера и шанком. Уредно је и чисто, али нигде „живе душе“. Само две раднице, Рускиња и Татарка, седе за столом испред и „убијају време“.
Руси, Украјинци, Татари, већ вековима деле живот и судбину на овом простору. Према попису становништва из 2014. године на целом полуострву живи скоро два милиона људи. Највише је Руса, скоро 60 одсто, затим Украјинаца (24,3 одсто), кримских Татара (1,4), али има и Белоруса, Татара, Јевреја, Пољака, Молдаваца, Грузина…
Настављамо пут и коначно стижемо на одредиште — у пансион „Морскаја крепост“ (морска тврђава), удаљеном неколико километара од Феодосије, познатог кримског летовалишта и свега 500 метара од пешчане плаже и Црног мора.
Види се да је изграђена у скорије време. У пространом и уређеном дворишту, начичкано је више кућа — вишеспратница. Домаћини нас дочекују, ужурбано нас распоређују по собама и љубазно одговарају на сва наша питања. У знак добродошлице приредили су нам и свечану вечеру — шашљике (ражњиће), кувани кромпир са пуно мирођије, бројне салате, плави патлиџан и још много ђаконија. Осим тога, на столове су изнели и бројна пића, а ту су и она традиционална — руска вотка и бутељке чувеног кримског вина. Ипак, пажњу ми је привукао један зелени напитак — „Тархун“. Нисам га раније виђала.
Реч је о слатком, безалкохолном грузијском напитку, који је измислио један апотекар из Тбилисија, а почетком осамдесетих је ово пиће почело навелико да се производи и продаје у целом Совјетском Савезу. Главни састојак је биљка тархун, специфичног али пријатног укуса.
Након вечере и дружења, неки су се разбежали по собама, други су нашли свој кутак за ћаскање у дворишту, а група нас је решила да прошета до обале и да уз чашицу мускатног кримског вина ужива у лепој и пријатној септембарској вечери
Одспавали смо тек неких два сата, када нас је пробудило јако звоно. Био је то знак да крећемо на војне вежбе — „Кавказ 2016““.
Као по команди поскакали смо на ноге и већ за 15 минута сви смо били у „строју“ — спремни за двочасовно путовање до војног полигона „Опук“. Гледала сам кроз прозор крајолике који су се смењивали — непрегледни виногради, па пуста поља, па понеко језерце, стада оваца и крава, старе оронуле, запуштене куће… И касније док сам шетала кроз Приморски и пролазила кроз Феодосију приметила сам доста старих, готово руинираних здања из совјетског доба… То ме није изненадило, још раније су ми причали, а то су ми и мештани потврдили „да у Крим ни копејка није уложена деценијама, док је био у саставу Украјине“
Сада се слика полако мења. Главне саобраћајнице су обновљене или се обнављају. Више се улаже у инфраструктуру и туризам — граде се нове зграде, ничу ресторани, кафићи, барови, апартмани, хотели, продавнице… Ту, на стотинак километара од Феодосије гради се и Керчански мост који ће спајати Крим са копненим делом Русије.
„Имам скоро 70 година и срце ми је сада пуно! И ја и све моје комшије, познаници, цео овај крај и цео Крим — сви смо пресрећни откако је 16. марта 2014. године одржан референдум на коме је више од 90 одсто нас изгласало да будемо део Русије. Када је у фебруару почео државни преврат у Кијеву, били смо престрављени. Плашили смо се каква нас судбина чека након што су на Мајдану преузели власт… Нисмо спавали ноћима… Украјинске власти су нас застрашивале, претиле, уцењивале… Па видите и шта су нам касније радили — искључивали су нам струју… Данима смо седели у мраку и смрзавали се. Било је страшно… Али, хвала Богу, прошло је — сад смо тамо где и историјски припадамо — у Русији! Хрушчов је поклонио Крим Украјинцима 1954. године. А ја вас питам — чију земљу он поклања? Па није му то очевина!“, прича Валентина Георгијевна готово у даху и помало срдито.
„Ово је тешка тема. Не могу ни да је слушам, а камоли да се сећам… Изаћи ћу напоље“, рече један од младића, који такође ради у пансиону.
Са њим изађоше и друга двојица, који су до тада ћутке и климајући главом, са болним изразом лица, потврђивали причу Валентине Георгијевне.
„А како вам је сада?“, настављам. „Сада је неупоредиво боље. У нашим душама је неописива радост! Знате, све је поскупело откако смо ушли у састав Русије, али и пензије су мало порасле. Да се разумемо, нису овде пензије велике, али ја пристајем да будем на води и хлебу до краја живота само да живим у Русији!“, додаје одлучно.
„На полуострву и даље живе и Украјинци. Како се са њима слажете?“, питам је.
„Ми Руси смо такав народ, увек смо се са свима лепо слагали — и са Украјинцима, и Татарима и свима осталима. Словенске душе, као и ви Срби. Како смо се раније лепо слагали, тако је и сада, а тако ће и бити. А многи од њих су и на референдуму гласали да уђу у састав Русије… Долазе нам и туристи Украјине — све их је више, а има пуно и гостију из других крајева Русије.
Дуго сам разговарала са Валентином Георгијевном. Причала сам и са још неким њеним суграђанима о њиховом животу, о њиховом крају, о њиховој земљи… Били су то лепи, занимљиви, садржајни разговори. Обећала сам им да ћу се вратити. И, вратићу се, јер много тога још на Криму желим да видим и доживим.
И пре пута знала сам да нећу видети најлепши део Крима, оно по чему је он препознатљив — Јалту, место где су Стаљин, Рузвелт и Черчил 1945. запечатили судбину послератне Европе, и замак Ластавичје гнездо, смештен на литици Аурора, који је немачки барон Јозеф фон Штајнгајл поклонио својој љубавници. Знала сам и да ће на око 200 километара од мене остати удаљен Севастопољ, највећи град на Криму и главна база руске Црноморске флоте и да нећу видети кримску престоницу — Симферопољ и друге живописне градове ове регије. Знала сам да нећу видети „Потемкинов рај“ — чемпресе, палме, еукалиптусе, реке, језерца и брда која се стрмо спуштају у море
Али, ако ме неко пита по чему ћу памтити Крим, рекла бих му — по ноћном купању у Црном мору и по његовом мирису, по слатком црвеном кримском вину, по најзвезданијем небу које сам икада у животу видела и нада све по гостопримљивим и дивним људима који тамо живе. Памтићу га по осмесима домаћина и по топлом, готово мајчинском загрљају Валентине Георгијевне на растанку
Памтићу Крим и по величини, моћи и снази руске армије, која нам је демонстрирана, и по хлебу који су умесили и на растанку ми поклонили руски војници.
Уосталом, сада још боље него пре знам да ме тамо чека још много неиспричаних прича и део раја, у који тек треба да завирим.
спутник