Чеаститам на дуплим стандардима који важе за литванске убице. Да, мора бити да сам опседнут госпођом Грибаускајте. Она је тако..налик Клинтоновој. У исто време, док гледам Литванију и њено балтичко окружење, морам сам себе да подсећам да су то наши пријатељи из ЕУ.
Као што знате, 27 јануара 2016 је Окружни суд Вилњусу отворио расправу у вези догађаја од 13 јануара 1991 године. У то време, током сукоба демонстраната који су тражили независност Литваније од СССР и совјетске војске, четрнаесторо људи је убијено. Њих тринаесторо су били цивили, док је четрнаеста жртва био оперативац Alpha Group КГБ.
11 марта 1990 године је Врховни Совјет литванске Совјетске Социјалистичке Републике, на челу са Витаутасом Ландсбергисом, прогласио независност Литваније и ставио ван снаге Устав из 1938 године. У то време ни једна земља у свету није признала Литванију као суверену државу и уследила је сасвим нормална реакција совјетског руководства које је захтевало обарање антиуставног акта на основу постојећег Устава. Уместо тога, Ландсбергис је позвао своје присталице да устану против совјетског режима и да пруже сав могући отпор представницима закона, што је резултирало насиљем. Вишедневни протести и демонстрације, које су организовале присталице совјетског режима и његови противници, су довели до тога да су током ноћи 13 јануара 1991 године совјетске снаге покушале да успоставе контролу над више хиљада људи, опколивши зграду Парламента и ТВ торањ у Виљнусу. Током војне операције је дошло до пуцњаве која је резултирала са четрнаест мртвих и више од 100 рањених људи.
Званична верзија власти Литваније је да су совјетски војници употребили оружје и тиме довели до смрти тринаесторо цивила. Они су оптужени за злочине против човечности. Супротно мишљење је законом забрањено у Литванији и може довести до кривичног гоњења. На жалост, они већ воде судске процесе који то потврђују.
2011 године је покренут кривични поступак против лидера Социјалистичког народног фронта Алгирдаса Палецкиса, након што је изјавио да су 13 јануара 1991 године људи пуцали на своје рођаке и да постоје докази о томе. Током саслушања су пријаве поднете и против неких сведока који су се усудили да изнесу верзију догађаја која је другачија од званичне.
Господин Ландсбергис је такође инсистирао на покретању кривичног поступка против Витаутаса Петкевичиуса, оснивача покрета Сајудис, чији је вођа био веома близак Ландсбергису током трагичних догађаја 1991 године. Петкевичиус је тврдио да је Аудриус Буткевичиус, председник Ресора државне безбедности у то време, заједно са Ландсбергисом припремао оружане провокације против совјетске војске. Након Петкевичиусове смрти, литвански правосудни систем је одлучио да су деца одговорна за „грехе“ оца, као што је то био обичај у средњем веку.
Узгред, сам Буткевичиус је потврдио да намерава да изложи што више људи погибији јер за слободу Литваније не треба штедети крв.
„Не могу се ставити на место породица погинулих људи. Али, у светлу историје, могу оправдати своје поступке. Могу да кажем да су ове жртве удариле на два стуба совјетске власти, на војску и на и КГБ. Они су били компромитовани. Само кажем да сам све то планирао“, рекао је он.
Један од парадокса овог суђења је његова неусклађеност са Европском конвенцијом о људским правима и основним слободама, са Универзалном декларацијом о људским правима, са Чланом 15 Међународног пакта о грађанским и политичким правима и посебно са забраном ретроактивног изрицања кривичне казне. Али, за разлику од јасно утврђених норми европског и међународног права, Суд Литваније ради по Кривичном закону Литваније из 2000 године. Ова неусклађеност може постати семе раздора који ће разгорети ватру!
У ствари, све до 13 јануара 1991 године, Литванија је била део Совјетског Савеза. Што се тиче независности коју је прогласио Врховни Совјет Литваније, њу у то време није признао нико на свету. Тако да би свим тим људима, који су данас оптужени за злочине у Литванији тог времена, требало судити према совјетским законима, што би неминовно довело до повлачења оптужби и ослобађања од било какве одговорности.
Али, изгледа да ни литванска Председница Даља Грибаускајте ни њени подређени нису заинтересовани за такве ситнице као што је поштовање међународног права. Међутим, у свету је однос према овом суђењу јасан. Упркос 94 предлога, које је Литваније послала Немачкој, Белорусији и Русији са захтевом да изруче осумњичене у овом предмету, ни један није услишен. Штавише, 2011 године је бивши командант КГБ, пензионисани пуковник Михаил Головатов, који је учествовао у догађајима од 13 јануара 1991 године, ухапшен у Аустрији али су га аустријске власти одмах ослободиле уз тврдњу да учешће у сукобу не означава нечију аутоматску кривицу без доказа о учешћу у злочинима. А Литванија није пружила било какве доказе против Головатова. Та одлука Аустрије је изазвала праву пометњу у Министарству спољних послова Литваније и међу представницима националистичке омладине земље.
Ништа мање иронична није ни чињеница да су до данас само два руска грађанина осумњичена, а и они нису имали никакву намеру да се сакрију од литванских власти. То су бивши совјетски официри који су извршавали директне наредбе главних доносиоца одлука. Ни један од њих се није изјаснио кривим за злочине против човечности. Штавише, чак и оштећени сматрају да је у питању одговорност оних који су издали наређења, а не „ситних шрафова“.
Међутим, то не спречава вишег тужиоца Симонаса Слапсинскаса, болесног од тумора на мозгу, да настави са овом фарсом. Упркос болести која му, у складу са законом, забрањује да обавља ову дужност, он наставља са послом који му је наложила Председница Грибаускајте. А за њу ово суђење значи више од обичне жеље да се казне кривци. То је права прилика да елиминише све политичке ривале у року од неколико дана. И због тога неће уклонити своје послушнике само због њиховог здравственог стања. Из истог разлога не треба очекивати брзо суђење. У њеном је интересу да се оно развуче на дуги низ година и да буде алат за вршење притиска на сваког дисидента.
Ката