Џим Рутенберг
fakti.rs
Превео: Срђан Ђорђевић
Џим Рутенберг, аутор колумне у New York Times је недавно изјавио да новинари једноставно немају другог избора него да забораве на нормалне стандарде новинарства у процесу осветљавања предизборне кампање кандидата-републиканца Доналда Трампа зато што његова кампања не подсећа ни на шта што смо до сада видели.
Тешко је замислити овако узнемирујућу изјаву.
Рутенбергов став, који деле многи представници америчких медија, посебно је изражен када се говори не само о Трампу већ и о руском Председнику Владимиру Путину. Међутим, Путин и Трамп као да су специјално дизајнирани да натерају новинаре да одустану не само од принципа објективности већ и од неопходних стандарда обезбеђивања доказа.
Један од најупечатљивијих примера у том смислу је чланак који је објавио бивши шеф московског бироа Newsweek Овен Метјуз под насловом „Како Владимир Путин користи Доналда Трампа за промоцију руских интереса“. Али, на то ћемо се вратити касније.
Ако затворите очи на недостатке Трампа као председничког кандидата или на Путиново понашање које изазива велике проблеме, како поједини новинари могу да верују да њихов рад има посебну вредност и да заслужује поштовање друштва, упркос чињеници да они одлучују када треба применити нормалне стандарде а када не?
И какве ће бити последице ако већина новинара истовремено одлучи да напусти строге стандарде новинарства?
Ако представници медија постављају своје стандарде они замагљују линију између новинарства и пропаганде. Ако ову ситуацију доведете до логичног закључка, схватићете да новинари претварају себе у скуп појединачних активиста, који се супротстављају правим и измишљеним непријатељима и не оптерећују се потребом да своје изјаве поткрепе чињеницама. Такође треба напоменути да, када велики број америчких новинара заборавља стандарде професије при „покривању“ ове или оне теме, они на тај начин наносе штету објективности јавних расправа, због чега испаштају америчка политика и јавност.
Међутим, у овоме што се дешава нема ничег новог. Све ово је, или би требало да буде, очигледна чињеница. Како је написао Волтер Липман у свом познатом делу „Слобода и вести“, објављеном након завршетка Првог светског рата, најдеструктивнији облик неистине је софистика и пропаганда оних чија се професија састоји у томе да преносе вести. Колумне су јавни емитер. Када они који их контролишу дају себи за право да одлуче шта треба да се објави, и у коју сврху, демократија постаје нефункционална.
Та претња, на коју је упозорио Липман, најјасније се манифестовала у периоду који је претходио америчкој инвазији на Ирак.
После тог рата, чак и лист New York Times је признао да су се његови репортери често ослањали на податке добијене из круга ирачких доушника, пребега и прогнаника који су били заинтересовани за промену режима. Као резултат тога, новинари New York Times и других листова, који су видели изузетно озбиљну претњу од злог диктатора и његовог измишљеног нуклеарног оружја, обраћали су премало пажње на циљеве, потенцијалне последица и трошкове који би могла имати масивна војна интервенција САД. Они нису могли ни адекватно информисати америчку јавност, нити бити противтежа Влади.
И сада се историја понавља.
Данас Русија представља озбиљан проблем за националну безбедност САД и често се за њено сузбијање користе драстичне мере. Међутим, пошто Русија представља озбиљну претњу, амерички одговор мора бити заснован на објективним информацијама и ефикасан, а то је готово немогуће остварити у условима када се покушаји анализирања и описивања руских мотива одмах одбацују и добијају печат „проруских“.
Међутим, то није спречило Овена Метјуза да напише чланак у коме критикује Трампа и оне људе и компаније које су, како је он негде прочитао на интернету, наводно повезане са кандидатом Републиканске партије. Уместо тога Метјуз чини много новинарских грехова који, ако почну да их чине и други, угрожавају темеље слободног друштва баш како је и упозорио Волтер Липман.
За почетак Метјуз је упутио критику на адресу Центра за националне интересе, часопису National Interest и председнику одбора овог листа Ричарду Барту, не удостојивши се ни да нас контактира како бисмо потврдили тачност његових навода. Прво правило сваког новинара, који држи до самопштовања, јесте да омогући људима и организацијама, о којима пише, да изразе своју тачку гледишта. Међутим, Метјуз није хтео тиме да се замара.
Очигледно његове уреднике апсолутно не дотиче његово потпуно непоштовање основних правила новинарства? Или се можда и они слажу са Рутенбергом да се у случају Трампа, Путина и свих оних који им се не свиђају, нормалн стандарди новинарства могу занемарити?
Да је Метјуз покушао да контактира Центар за националне интересе, како би проверио то о чему пише, особље центара би му радо испричало шта се заправо десило. Да је покушао да провери информацију у Институту за демократију и сарадњу, или барем да је позвао телефоном, сазнао би да је њихова њујоршка канцеларија већ неко време затворена, али он о томе ништа није написао зато што, очигледно, није ни знао.
Као још један илустративан пример може послужити јесте покушај Метјуза да наметне неки злонамерни скривени смисао томе што је руски амбасадор у САД присуствовао Трамповом говору у Центру за националне интересе априла 2016. године.
Да је Метјуз уложио чак и минималан напор, сазнао би да су том Трампвом говору присуствовала још три инострана амбасадора који су представљали савезнике САД – Италију, Филипине и Сингапур.
Међутим, Метјуз није желео да се тиме бави зато што му је одговарало да изабере ону информацију коју је могао да искористи као аргумент у својим оптужбама.
Само, шта је погрешно у присуству руског амбасадора на наступу једног од главних председничких кандидата на које је било позвано око 130 гостију? Русија је нуклеарна суперсила и стални члан Савета безбедности УН. Председник Обама, државни секретар Џон Кери и други амерички званичници редовно разговарају са својим руским колегама.
Било би занимљиво сазнати да ли се Метјуз уопште састао и са једним руским званичним, док је руководио московском канцеларијом Newsweek?
Ако се и сусрео, да ли његову репутацију сада можемо сматрати неокаљаном? Или пак Метјуз сматра да само он располаже снагом и храброшћу потребном да се супротстави сиренама руске пропаганде?
Све ово објашњава колико је апсурдна његова тактика кривице за саучесништво. У стварности, ни један озбиљан новинар не може у Москви квалитетно обављати свој посао без сарадње са руским званичницима и другим изворима повезаним са руском Владом. Американци желе да њихови новинари буду информисани и имају добре везе.
И Американци треба да очекују исто и од својих истраживачких центара који су обавезни да представе јавности и америчким политичарима независна истраживања и независну тачку гледишта. Амерички званичници несумњиво то желе, па покушавају да подрже неформални дијалог између аналитичких центара и универзитета из САД и Русије. Чак и они званичници, који заузимају прилично чврст став против Русије, као што је бивши командант Здружених снага НАТО у Европи Филип Бридлав, више пута су на ово позивали.
Међутим, такви новинари као што је Метјуз највероватније верују да новинари не морају да се придржавају принципа објективности и да аналитичке центре и стручњаке треба оптужити за издају ако позову амбасадора на наступ кандидата. У међувремену, они са много мање жара настоје да обаве своју дужност, која се тиче темељне истрагу и праведне анализе путем комуникације са „непожељним“ странцима, који заговарају тачку гледишта која им се не свиђа или тачку гледишта других народа и субјеката.
За човека, који показује такав анимозитет према Путину, Метјуз превише агресивно настоји да у Вашингтону створи такву политичку средину која је карактеристична за Москву. Као убеђене америчке патриоте који раде за организацију у циљ промовисање националних интереса САД, ми налазимо ову тенденцију веома забрињавајућом.
Све ово може послужити као одговор на питање које можда постављају многи: Зашто морамо удостојити одговора Метјузове патетичне оптужбе ако он ни са чим не поткрепљује своје оптужбе и ако његови аргументи не издржавају никакву критику?
Овакве оптужбе, одговарале би за критику совјетског КГБ-а, али тешко су убедљиве и прихватљиве у условима западне демократије.
Упечатљиво је и то што Метјуз искрено верује да су његови аргументи убедљиви. Пошто у њима нема никаквих доказа, његова упорност сведочи само о његовој апсолутној неспремности да схвати позицију и размишљање Русије.
У својим мемоарима државни секретар за време Харија Трумана, Дин Ачесон је назвао сулуду борбу сенатора Џозефа Меккарта против наводне инфилтрације комуниста у структуре Стејт департмента најпростијим нападом.
У реакцијама које Метјуз и њему слични очигледно покушавају да изазову, такође постоји нешто примитивно и одвратно.
Ката