Како у савремено доба разумети Његошеву мисао: „Бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака“. Ова мисао и њено отеловљење у непосредној бици имала је велики значај кроз историју српске војске и ратовања. Ове изреке се, додоуше у нешто измењеној форми, држао и славни српски војвода Живојин Мишић, који је говорио:
„Живот је тешка и сурова борба. Ко сме тај може, ко не зна за страх, тај иде напред“.
Како данас, у свету модерних војних технологија, у Војсци Србије (ВС) разумети и у пракси применити наведене идеје у процесу извршавања основних мисија које има ВС у складу са Стратегијом одбране? Који су то фактори од пресудног значаја за успешну одбрану РС од оружаног угрожавања споља, за учешће ВС у изградњи и очувању мира у региону и свету те за подршку цивилним властима у супростављању претњама безбедности? Који су то елементи војне (борбене) моћи ВС, од којих одлучујуће зависи остваривање наведених мисија. Какав је њихов међусобни однос у модерном времену и у савременим ратовима?
Према доктринама већине савремених армија света, такође и према доктрини ВС, основни елементи, односно компоненте војне моћи, су: концептуална (основна начела ратовања, доктринарни концепт, развој војне теорије и праксе); морална (мотивација, вредности, лидерство, управљање); физичка (људство, наоружање и војна опрема, готовост снага, одрживост снага и заједничко деловање).
КОНЦЕПТУАЛНА КОМПОНЕНТА
Очито је да су све три наведене компоненте неопходне да би ВС могла успешно извршавати задатке. Да ли је потребно и могуће правити међусобну компарацију ових компоненти по степену важности? Уколико су концепт ратовања и доктринарна начела погрешна или неадекватна, онда се то негативно рефлектује на друге две компоненте. Уколико су морална и физичка компонента изузетно стабилне и јаке, онда се преко њих могу отклонити концептуалне слабости и слабости доктринарних начела. Уколико су и концептуална и морална компоненте адекватне, а физичка компонента (посебно наоружање и опрема) у техничком и технолошком смислу застарели, онда је врло тешко у савременим условима, када постоје високо софистициране технологије и борбени системи, успешно извојевати победу или извршити додељене задатке. Пак, ако је морална компонента неадекватана, ако не постоји патриотска свест исказана кроз: част, преданост, лојалност, храброст и другарство, неспособност војних команданата и сл. онда су друге две компоненте сигурно недовољне. Ефикасност ВС је највећа када влада усклађеност међу наведеним компонентама војне моћи.
Каква је војна (борбена) моћ Војске Србије данас? Да ли су наведне компоненте војне моћи ВС међусобно усклађене? Потпун одговор на ово питање није лако дати. Онај ко жели да оствари увид у стање војне моћи ВС може на одговарајући начин да се упозна у потпуности са концептуалном компонентом, јер је реч о јавним документима које је усвојила Народна скупштина РС, а то су: Стратегија националне безбедности, Стратегија одбране РС, Доктрина ВС, Закон о одбрани, Закон о војсци. О основним теоријским начелима ратовања, о развоју војне теорије и праксе, те ратоводства као таквог можемо се информисати кроз основна Правила која издаје Генералштаб ВС и кроз наставне планове школовања у Војној академији и посебним облицима командног и штабног усавршавања на Универзитету одбране. Такође, о концептуалној компоненти можемо се информисати и путем међународних уговора које је склопила РС у области одбране и безбедности, као што су уговори са НАТО кроз Програм партнерство за мир и сл.
Можемо казати да концептуална компонента војне моћи ВС прати савремена теоријска и практична кретања у свету у области теорије и праксе ратне вештине, односно полемистике и полемологије. Међутим друго је питање да ли је концептуална компонента адекватно праћена другим двема компонентама, посебно физичком компонентом, па и моралном. Могло би се рећи да су неки елемемти концептуалне компоненте у супротности са српским традиционалним начином схватања ратоводства, местом и улогом војске у држави и у друштву, па и на међународном плану. Такође, физичка компонента трпи одређени притисак концептуалне компоненте, јер не може на практичном и технолошком плану да испрати поставке зацртане концептуалном компонентом.
ФИЗИЧКА КОМПОНЕНТА
Физичка компонента војне моћи ВС је такође значајно доступна јавности. Посебно је јавност упозната са стањем нашег наоружања и војне опреме. Протекли ратови на простору некадашње Југославије, а посебно рат на КиМ и одбрана од агресије НАТО пакта, показали су ниво техничке опремљености ВЈ, односно ВС. Јавност је могла видети да се ВЈ, односно ВС, супроставила агресору и побуњеничким снагама застарелим наоружањем и војном опремом, који потичу углавном из 80-тих година прошлог века. Сигурно да су, захваљујући адекватној концептуалној компоненти и високој моралној чврстини и обучености војника и старешина, застарела техника и наоружање исказали много боље резултате него што се могло очекивати. Супростаљајући се агресору у ваздушном простору врло застарелим системима противваздухопловне одбране, нису се могли очекивати бољи резултати. Међутим, тамо где је дошло до сукоба са приближно равноправним борбеним системима у технолошком смислу (пре свега на копну) ВЈ је показала изразиту надмоћ и супериорност, због које копнене трупе НАТО нису смеле да крену у копнену операцију.
Борбени морал је обично једна од највећих непознаница када је реч о компонентама војне моћи сваке војске. Борбеном моралу се посвећује значајна пажња у свакој војсци и настоји се спречити да (не)пријатељске војске сазнају битне карактеристике морала војске. Стање борбеног морала ВС најбоље је познато људима у систему одбране, који тим системом управљају. Мноштво је фактора који утичу на морал војске, а пре свега то су екстерни и интерни фактори. Анализом тих фактора се нећемо бавити. Довољно је рећи да (не)поуздано наоружање и војна техника негативно или позитивно утичу на борбени морал. Поучена борбеним и ратним искуствима ВС зна од какве је важности модернизација наоружања, војне технике и свих борбених система са којима располаже. Такође Војсци Србије је познато у каквом компаративном односу, или у каквој компаративној предности се налазе војске других држава са којима је изводила и са којима изводи заједничке војне вежбе.
Да је ЈНА уистину била моћна војна сила гледано пре свега кроз наоружање и војну технику којом је располагала, а врло скромна у ослањању на застарели и превазиђени концептуални приступ и слаба у моралној компоненти, било је видљиво кроз процес насилног разбијања СФРЈ, а и касније кроз употребу војне технике од новонасталих држава и њихових војски.
Физичка компонента војне моћи којом је располагала српска страна у ратовима 90-тих, те ВЈ у одбрани од агресије НАТО, највећим делом наслеђена је од ЈНА. Та компонента, подупрта моралном компонентом, посебно српских бораца у одбрани од агресије НАТО и оружаних снага Албаније и побуњеничких снага на КиМ изненадила је многе војне стручњаке на западу и сам НАТО. Када су водеће западне земље, пре свега окупљене у НАТО, и неке друге кренуле у планирано растурање СФРЈ и брзи продор на исток на границе са бившим СССР, односно Русијом, тај процес и продор је знатно био успорен захваљујући отпору који је пружила српска страна у оружаним сукобима у Хрватској и БиХ. Због тога се на западу оклевало у војном походу на Србију и чекао се повољан тренутак, односно стварање повољних унутрашњих околности, пре свега на КиМ.
ЗНАЧАЈ РУСКОГ САВЕЗНИШТВА
Распадом Варшавског пакта и СССР, Руска Федерација доведена је до унутрашњег растура и у економском и политичком смислу доведена на ниво другоразредне државе. Њен војни потенцијал био је једина претња њеним непријатељима. Такво стање у Русији непосредно се одразило и на стање у Југославији, односно у Србији. Српски народ се нашао у рату са противницима који су били свесрдно подржани од својих савезника, пре свега од моћних држава запада – САД, Немачке, Велике Британије и др. Дакле Срби су ратовали застарелим борбеним системима. Створене су такве међународне околности да се Србима и Војсци Југославије није смелео нити могло доставити модерно наоружање од јединог каквог-таквог савезника у то време, а то је била Русија. У таквим околностима Србија је дочекала и НАТО агресију.
Поучена свим ратним искуствима, Србија мора убрзати започети процес модернизације своје војске пре свега у физичкој компоненти, односно опремити војску савременим борбеним системима, пре свега за борбу у ваздушном простору и заштити целокупне територије и ваздушног простора од удара са дистанце. Тај процес требало би завршити што пре, да се не бисмо нашли у ситуацији сличној оној из 90-тих година прошлог века.
Бесмислено је постојање војске која не може остварити своје зацртане мисије, односно своју уставну улогу. Уколико Србија успе да физичку компоненту војне моћи, пре свега наоружање и војну технику, осавремени и набави најсложеније и најефикасније борбене системе за заштиту од удара из ваздуха и са дистанце, уз врло значајну концептуалну и респектабилну моралну компоненту, биће респектабилна војна сила и поштована држава у регионалним и ширим оквирима.
Велике силе и моћни војни савези имају потребу да у одређеним временским периодима проверају своја доктринарна решења и начела употребе својих оружаних снага у пракси. Увек се има на уму главни противник. С обзиром да до таквог сукоба ретко долази, јер би последице биле не сагледиве, онда се бирају мање земље или региони у контактним зонама, па се на индиректан начин велике силе сукобљавају.
Србија је окружена земљама чланицама НАТО или земљама које су у процесу прикључења том савезу, осим БиХ. Простор Балкана је и даље у фокусу интереса и сукобљавања великих сила. Иако Србија врло лако може да има положај кључне земље на Балкану у геополитичком смислу, моћне земље никад нису дозвољавале да такав положај добије било која земља Балкана. Чак нису дозвољавале ни међусобни договор међу самим балканским земљама, без покровитељства и посредовања тих истих сила. Иако за то не постоји никакви војни или неки други разлози, зато данас САД желе да наоружају Војску Хрватске, не стварајући тако равнотежу снага у региону. Међутим тиме се Србији упућује индиректна порука.
Као одговор на наоружавање Хрватске, Србија мора да унапређује своје војне потенцијале. Као традиционални и Србији наклоњен савезник, Русија је та која под врло повољним условима нуди Србији опремање ВС модерним ракетним системима и авионима за заштиту ваздушног простора и спречавање удара са дистанце на територију Србије те ракетним системима за наношење противудара на већим даљинама.
Задржавање војне компатибилности у техничком и технолошкоом смислу са Оружаним снагама Руске Федерације и одржавање потребног нивоа савремености војне технике и наоружања Србија ће задржати пуну самосталност. Русији није потребно да Србија буде активан члан ОДКБ, довољно је да буде поуздан партнер на нивоу унапређене војно-техничке сарадње.
Винко Пандуревић,
генерал у пензији Војске Србије и Војске Републике Српске,
Стандард