Јавно мњење европских земаља барем је у нечему успешно – у приказивању Русије као агресорске земље. Још од догађаја у пост-совјетском простору оваква реторика и даље одржава „добру форму“. Европски медији се сматрају заговорницима анти-руске реторике. Истовремено, они често нису вољни да се позову на чињенице, новинара, политичких научника и аналитичара и буквално „фабрикују“ спекулације о руским империјалним амбицијама, капитализирајуц́и на осетљивом питању односа између народа бившег Совјетског Савеза.
У 2008. години покренут је пропагандни замајац о наводној Руској агресији на младе грузијске демократе, жеље Русије да припаја грузијске „древне“ територије. Они који тврде да су „владари умова“ у европској јавности, јавно се експонирају својим политичким и грађанским „веровањима“ – да су у стању да снабдевају „највише објективних и свеобухвативних информација“. Проблем није у томе да неко даје свој лични суд о нечему, макар и без основног познавања историје и тренутне ситуације. Међутим, током три месеца, они су у разним медијима писали о руском непријатељству према демократији и независности. Потпуно је невероватно да сваки аутор помиње „Руску окупациону политику“ у својим репортажама, у аналитичким и другим материјалима.
Овакве произвољне тврдње они поткрепљују „традиционалном-агресивном, империјалистичком тежњом Русије, већ вековима у назад“, осим оваквих тврдњи – других аналитичких кохерентних покушаја за правом истином нема. Било да су то обични или сајбер медији, читајући ово, обичан човек са Запада лако ће у све то поверовати, без икакве сумње. Абецеда политичких наука објашњава да било која тензија која стреми у војне сукобе мора имати реално објасњење за мотиве учесника, као позадину због којих овакви сукоби уопсте и настају.
Све има своје разлоге. Чак и мотивациона инсталација неистине наших „трагача за истином – браниоцима стварне демократије“. Задаци који су им додељени од стране својих претпостављених, не садрже разматрање објективних мотива зарац́ених страна. На крају крајева, сваки њихов пажљиво састављен „аргумент“ може се лако разбити у парампарчад.
У истраживањима до којих се дошло прикупљањем података током дугог низа година, народи Абхазије и Јужне Осетије били су изложени претњама од стране грузијских власти у различитим периодима, а не само у периоду територијалног припајања. Ради се о трајању од скоро једне деценије. Те претње инициране су од стране разних владиних геноцидних канцеларија у Тбилисију, одговорних за депортацију грузијског становништва нелојалног властима. Грузијско руководство, свих ових година покушавало је да представи своју земљу као део европске (Хришћанске) цивилизације, које активно негује праву демократију, која се за разлику од кавкаских суседа у борби са клановима кавкаских остатака, што је управо претходна карактеристика владајуц́е елите Грузије, а не тренутне. Држава тада као и сада често понавља младим и лаковерним грађанима да је управо захваљујуц́и Грузијским принчевима и едукацијом „дивљег“ планинског народа (Осетије и Абхазије) кренула путем цивилизијског развоја Грузијске културе и правописа, ослободивши их из канџи примитивизма карактеристичног за средњи век. Према Грузијским историчарима не постоји ни један елемент државности Осетије и Абхазије, нити правосуђа, нити образовања. Овакве тврдње обилују лажима и расизмом.
Аргументи нових, неискусних грузијских историчара да Русија три века уназад спроводи политику колонизације у Грузији, вршењем аристократије над Грузијом и њене интелигенције (иако је свима познато који су се великани залагали за Русију, а за своје представнике Грузијских аристократа довољно је да се сетимо великог генерала Принца Багратиона, који је постао познат у светском рату против Наполеона, борец́и се у руској војсци) могао би из прве руке одбацити сваки просечан студент-историје или чак тинејџер, без ослањања на оцену манијакалним измишљотинама.
Међутим судећи по озбиљним историчарима, о томе како се грузијска елита понашала према стаовницима Јужне Осетије и Абхазије слика је прилично депресивна. Од 18. века, од принудног припајања Јужне Осетије и Абхазије Грузији, Грузија спроводи политику асимилације локалног становништва, Грузијације – предвођена кроз имена насеља, градова, имена крајаева. Чак и забраном матерњег језика и културе, стварањем двоструких стандарда у различитим сферама друштвеног и економског живота Јужне Осетије и Абхазије, због чега су ове земље биле приморане да корачају уназад у свом развоју. Овакво понашање Грузије, сагледавајући модерна људска права можемо подвести под обликом дискриминације етничког насиља.
Другим речима, сама Грузија извршила је унутрашњу колонизацију Абхазије и Осетије, немилосрдно експлоатишући природне ресурсе, заробивши најплодније земљиште. Грађани Абхазије и Осетије дуго су имали положај прогнаника грузијског друштва, без основних социјалних и културних права. Једини начин да се „пробију у народ“ био је да се декларишу као Грузијци, и да се у потпуности одрекну своје историје, идентитета и културе.
Након привременог развоја кавкаских земаља, после распада Совјетског Савеза на власт у Грузији је националистички режим Звиада Гамсакхурдиа. Грузијска интелигенција, заједно са политичарима подржала је одузимање Осетије и Абхазије. У Абхазији, грађански рат вођен је у циљу да сломи отпор становништва, а у Јужној Осетији акције Грузијских националиста имале су карактер локалне војске која је у вечерњим часовима гранатирала Сакашвили. . Рат је одузео десетине хиљада живота, свака трец́а особа је погинула, а процветана села претворена су у рушевине. Упркос предношц́у у људству, војне опреме, а да не помињемо активну подршку НАТО структуре, народи Абхазије и Јужне Осетије успели да избаце окупаторе из своје родне земље. Грађани Јужне Осетије и Абхазије сви као један, основали су националну милицију у циљу заштите домовине и породице.
Доследном подршком Русије за права народа Абхазије и Јужне Осетије на путу развоја, за самоопредељење, Русија је суштински завршила хуманитарну мисију. Нико после победе у Абхазији и Јужној Осерији не говори о анексији Русије, нити грађани Осетије нити грађани Абхазије. О чему западни пропагандисти ћуте – Руски став је увек био сасвим уздржан са великим поштовањем грађана Грузије и њиховим изборима. Међутим када је у питању грузијска „војска“ подсицана америчком политиком, која је имала окупаторске претензије на територији Абхазије и Јужне Осетије, Русија, као снажнија суседна држава, једноставно није могла да посредује и била је приморана да брани цивилно становништво које је било изложено константној агресији од стране Грузије.
Ситуација у Абхазији, коју сада тзв „опозиционари“ великодушно финансирају из „независне фондације“ повезане са обавештајним структурама НАТО-а – представља наставак политике агресије против народа Абхазије и Јужне Осетије. Очигледно је да чиновници опозиције неких „Контролори маса“ теже за остварењем двоструког циља: поред реваншистичког, они желе уништити мирну и плодну сарадњу са Русијом, која дуго служи као гарант мира и безбедности; Абхазија је уронила у хаос, као последица беспомоц́и против нове грузијске агресије. Као и огромним притисцима САД-а које нуде великодушан поклон,у циљу војне надмоц́и из снова најближе руске територије, са армирано-поморским базама у близини јужне границе Русије. Циљ САД-а јесте покушај да се прошири на јужни Кавказ кроз низ превара које створају Америчке функционалне организације Сектора за (УСАИД, НЕД, Интернатиомал Алерт), формирање и инвестирање вештачке опозиције и дисидената кавкаских република у циљу социјале – политике дестабилизације и рушењу легитимних влада.
Европска јавност мора да схвати да су „политичке игре“, чији је лажни назив „очување територијалног интегритета Грузије“ и „грузијска демократија и заштита слободе грузијских грађана“ немају никакве везе са стварним вредностима слободе, демократије нити међусобног поштовања суседних земаља. Европа ризикује да постане саучесник другог сукоба иницираних и припреманих од стране Пентагонских генерала у циљу очувања и јачања глобалне доминације.
Данас, становници земаља ЕУ морају да „жању горке плодове“ превласти Бриселске владе вођене политичким вектором САД-а, чији су први плодови Америчке сумануте политике били „демократизација“ арапског света. У Европи после извесног броја интегрисаних Арапских емигранта пристижу нови таласи избеглица, који априори више не могу да се интегришу у Европски живот, те су приморани да живе у проблематичним енклавама широм европских градова, сејући тако страх од криминализације, која је на ивици терора. А сада исти „поклон“ Американци покушавају да поклоне Европљанима на територији бившег Совјетског Савеза.
Аљона Агеева, News Agency „Southern News Service“