Јулија Витјазева, специјално за News Front
Француска жели међународну истрагу о ратним злочинима у Сирији. Предлажем да се ово лепо разјасни. Прво, међународни суд желе САД. Друго, то што Француска жели не значи ништа. Треће, рат у Сирији још није завршен. Четврто, ситуација се јасно прелама у корист Путина и Асада, а победницима се, као што знате, не суди.
Дакле то су пусти снови. Постоји много аргумената који указују да ће спровођење истраге о ратним злочинима, које је наводно починила Русија у сиријском граду Алепу, остати само пуста жеља САД.
Дакле, хајде да се позабавимо том темом. Да почнемо од дефиниције. Ратни злочини су кршења закона и обичаја ратовања којима се регулише понашање оружаних група у току рата, заштиту цивила, ратних заробљеника, културног наслеђа..
Русија је страна у сукобу која дејствује по позиву легитимног Председника Сирије, бори се против бораца забрањених терористичких организација, пружа хуманитарну помоћ цивилном становништву у земљи и штити културно наслеђе земље.
Једини злочин који „западни партнери“ могу приписати Русији је неспремност да испољи било какво разумевање према сиријској опозицији чије акције се само у нијансама разликују од метода ратовања терориста ИГИЛ.
Знате, након вести да је посада руских бродова из мора у близини обале Сирије извукла тела жена и деце које су погубили терористи, схватила сам зашто се наша војска понаша на овај начин и никако другачије.
Али, вратимо се на међународном суду. Као особа са високим правним образовањем, са сигурношћу могу рећи да је војни суд на коме би се судило Русији напросто немогућ. Тај суд би једино могао да истражи злочине геноцида, злочина против човечности и ратне злочине. Али! Надлежност Међународног кривичног суда обухвата само злочине који су почињени на територији једне државе потписнице или држављанин неке државе потписнице. Ако није испоштован ни лични или територијални принцип, суд нема основа за деловање.
И сасвим је изненађујуће да француски Председник и амерички државни секретар показују тако монструозно незнање. Наиме, ни Русија ни Сирија нису потписнице, као уосталом ни САД, Кина, Израел, Индија, Турска, Иран. Заправо ни једна држава која има ефикасну војску. Зато није вероватно да ће овакав један суд бити у стању да истражи ратне злочине на територији Сиријске Арапске Републике.
У САД постоји чак и посебан закон који омогућава употребу војне силе у случају да се против америчког држављанина покрене поступак пред овим судом. И још горе! САД су најватренији противник Међународног кривичног суда. Америчка Влада је 2000 године потписала Римски статут, али је већ 2002 године, одмах после инвазије на Ирак, повукла свој потпис. Бил Клинтон је, потписујући тај документ, објаснио да САД не намеравају да ратификују Римски статут док се у потпуности не упознају са радом Међународног кривичног суда. Бушова администрација се, под изговором заштите својих војника, потпуно повукла из Римског статута, сматрајући да се њиме крше амерички национални интереси и суверенитет. Такође је 2002 године усвојен посебан закон о заштити америчког особља у иностранству, којим се омогућава употреба војне силе да би се ослободио било који амерички држављанин или грађанин из редова америчких савезника који би био заточен на територији неке државе на основу налога Међународног кривичног суда. САД су такође закључиле билатералне споразуме са неколико земаља које су тиме у обавези да не изруче осумњичене америчке држављане Међународном кривичном суду а, у случају кршења овог споразума, САД би престале да им пружају војну помоћ и сваку другу подршку.
Видите како је то једноставно..
Што се тиче Русије, у овом тренутку не видим никакве препреке за усвајање сличног закона.
А сада најзанимљивије. Чак и да пренебегнемо правна ограничења, ја бих јако волела да видимо која би то земља, која би се са оваквим једним предлогом сложила, покушала да ухапси Путина.
Судећи по изјавама Оланда и најављеној посети Путина Паризу, која је заказана за 19 октобар, могло би се претпоставити да би преко Француза Американци пожелели да остваре своје најопсесивније фантазије у последњој деценији. Међутим..
Врзмају ми се по глави нејасне сумње да ли је Париз спреман да поново доживи онај осећај из пролећа 1814 године…
Дакле, све те претње су најобичнији блеф. Зато им предлажем да се лепо опусте и уживају у размишљањима о томе шта би било кад би било.
Занима ме само једно. Да ли је Франсоа Оланд наивна жртва русофобне пропаганде коју су преварили амерички демагози или је активни учесник у овој бесмислици?!
Ката