Пише Сергеј Гуркин
fakti.org
Министар инфраструктуре Украјине Владимир Омељан је изјавио да би до 1 децембра сви аеродроми у тој земљи требало да се ослободе руског језика. Сви натписи и саопштења преко разгласа морају бити на украјинском или енглеском језику. Осим тога, радницима на аеродрому ће бити забрањено да разговарају са путницима на руском језику, а Министар намерава да замоли све авио компаније које превозе путнике у Украјину да не користе руски језик у разговору са клијентима.
Може да се не губи време на детаљну причу о томе да забрана матерњег језика представља кршење основних људских права и слобода. Западне партнере, како смо својевремено утврдили на примеру балтичких земаља, увек је било брига за то. И сада их је брига.
Пре десет година Gallup је спровео сада већ легендарно истраживање у Украјини и испоставило се да 83% њених становника размишља на руском. То је утврђено једноставно. Социолози нису читали анкете, већ су просто израчунали колико људи је узело анкету на једном или другом језику.
Када се у земљи, у којој 83% грађана размишља на руском, догодио државни преврат, њени нови лидери су као мантру понављали да се они неће борити ни против руског језика, ни против руске културе, већ само против Путина и „руске агресије“. A у стварности видимо супротно, забрану емитовања телевизијског програма, забрану увоза књига, језичка ограничења у телевизијском и радио програму, насилну украинизација школа и универзитета, државне администрације и јавног простора.
При том сами украјинизатори мисле и говоре на руском.
Један од узрока таквог понашања је жеља да се грађани уједине око њих. За то је потребно да се наметне „непријатељ“. Пошто је Запад пријатељ, онда је непријатељ Русија, нема ко други. Против непријатеља се треба борити не само на бојном пољу, већ и у телевизијском програму.
Али, све се то могло радити и на руском. Они за себе тврде да су, на крају крајева, наследници Кијевске Руси.
Главни мотив украјинизације јесте жеља да се контролишу умови.
Матерњи језик се зато тако и зове, јер се човек, говорећи и мислећи на њему, осећа слободно, мирно, природно, као риба у води. Што је слободнији и мирнији, теже га је преварити.
Друга је ствар стално присуство хистерије код режима и стално говорење на туђем језику. Мозак је принуђен да све време троши снагу на превод, тако да функционише у вештачкој, а не природној средини. Контролни пакет у тој вештачкој средини припада сасвим одређеним политичким снагама. Тако, ако говориш на руском, ти си непријатељ, а ако говориш на украјинском, онда си за Мајдан.
Најједноставнији пример је могућност контроле медија. Једна је ствар када сви говоре на руском. У таквој ситуацији кијевски медији немају ни интелектуалне ни техничке ресурсе за победу. Постоје два излаза. Или блокирање «погрешних» медија или промена језика. Први начин је сваке године све теже применити. Промена језика је много ефикаснија. Почнеш да причаш на украјинском, а после само искључиш све који причају на руском.
Али, то је само површински ниво. Оно најтужније догађа се у најдубљим слојевима.
Нагло напуштање природне језичке средине је велики стрес за мозак. С једне стране, он не схвата одмах како да остане онај стари у новој средини. Он буквално не зна на том језику ни конкретне речи, ни апстрактне појмове. С друге стране, он жели да се прилагоди, како би остао на безбедном. И, чини уступке. Та ситуација је позната свима који живе или су живели у иностранству. С тим што украјински дијалекат руског није језик у пуном смислу те речи и што се прилагођавање одвија из вештачких разлога и у неприродним околностима.
Али, резултати су сличан. На туђем језику, до постизања веома високог нивоа његовог познавања, човек невољно бира једноставније конструкције. Склон је да позајмљује фразе и смисао уцело, на велико. Ниво обраде, схватања и рефлексије се смањује. Једноставније га је усмеравати, манипулисати њиме. Важна је и сама вештачка природа замене матерњег језика туђим. Од човека се фашистички тражи верност држави на менталном нивоу, на нивоу мисли и говора. Насилно му се усађује њему стран контекст, при чему то чине они који имају много могућности да креирају тај контекст. При том је то веома сиромашан контекст.
Свет зна за десетине руских писаца, од Пушкина и Достојевског до Пастернака и Бродског. А не зна ни за једног писца који је стварао на украјинском језику јер се нико од тих писаца није попео изнад треће полице. Испоставља се да је насилна украјинизација истовремено и насилна декултуризација.
Језички проблем је један од најеклатантнијих маркера онога што се догађа у Украјини. Ми не видимо сукоб различитих политичких стратегија. Видимо заузимање власти силом, после чега победници, под изговором борбе против непријатеља, уништавају природно метално и културно свог опонента. На коме су, између осталог, одрасли и сами победници.
Победници не решавају стварне проблеме своје земље као што су социјална криза, економски колапс, изгубљене територије. Уместо тога, они стварају алтернативну стварност где је или неко други крив за проблем, или то уопште није проблем.
Реално, Украјина има руску историју, матерњи руски језик, руску (макар и у провинцијалну) културу.
Политичке околности су је прво одвојиле од Русије, а затим су довеле на власт оне који су ујединили вештачку творевину око мржње према сопственим коренима. Резултат те борбе против природе био је грађански рат, територијални губици, социјална напетост и економски колапс.
Тако се то описује на руском. На украјинском се то описује потпуно другачије.
Ката