Од 7 ујутру до 14 после подне, тог крвавог 21 октобра, Шумарицама је непрестано одјекивала рафална паљба, а онда је све утихнуло. Квота од 2300 стрељаних, према процени мајора Кенига, била је испуњена.Остало је сећање и поруке недужних које су нама остале у аманет. Да се не понови. Доста су свету једне Шумарице!
Свестан да неће лако испунити квоту од 2300 стрељаних, 19. октобра увече, мајор Кениг доноси наредбу о забрани излаза из Крагујевца. Перфидно, улазак у град је био дозвољен, јер се рачунало на велики број становника околних села који су долазили у град на посао. Поред одвођења одраслих мушких становника Крагујевца, фашисти на стрељање одводе и гимназијалце.
Из Прве мушке гимназије изведена су по два одељења VII и VIII разреда, док су из Друге мушке гимназије изведени у двориште сви ученици, а онда су одвајани старији од 16 година
Немци су хапсили становнике Крагујевца под изговором да се то ради због наредбе о обавезној замени личних докумената. Људи су одвођени из кућа, са улица, пијаце, из кафана. Плашећи се евентуалне казне, многи од оних који су избегли хапшење сами су одлазили у топовске шупе.Грађане који су избегли први талас немачке рације, 20. октобра по граду су купиле љотићевске патроле 5. добровољачког одреда.
Покушавам да себи створим слику Крагујевца тог дана, али је тешко. Некакав грч је у стомаку на помисао те ужасне одмазде фашистичке Немачке, ствара кнедлу у грлу и намеће се питање Зашто?
Тешко је замислити мајке које код куће чекају да им се синови врате из школе, а они се не враћају јер су стрељани. Тешко је замислити те исте мајке како сутрадан преврћу изрешетане лешеве по Шумарицама.
Тешко је замислити голобраде ученике заједно са својим наставницима и суграђанима како слушајући рафале ,чекајући свој ред, претурају по џеповима у потрази за парчетом папира да за собом оставили последњу поруку најмилијима.
Радник Лазар Петровић оставио је на полеђини старе дописнице поруку: „Драга Лело, Секо и Бато, куцнуо је задњи час, опростите свом тати. Љуби вас све Лазар. Хтедох се сликати с тобом Лело, али ти одгоди. Жао ми је.“
Отац и син Никола и Александар Симић стрељани су заједно. Никола, инжењер, у својој поруци каже: „Ја и Аца одлазимо заједно. Љуби вас отац, живите у слози.“ Александар, осамнаестогодишњи гимназијалац пише: „Поздравља вас све Аца.
„Поздравите моју другарицу Даницу.“ Гимназијалац Павле Ивановић, стрељан 20. октобра, писао је оцу, не знајући да је он већ у топовским шупама и да ће бити стрељан само дан након њега: „Тата, ја и Миша смо у топовским шупама. Донеси нам ручак, неки џемпер и неки ћилим. Донеси нам у теглици пекмез. Паја.
„Тата иди код директора ако вреди.“ Поруку оцу оставио је и ученик Љубиша Јовановић, такође не знајући да му је отац на истом месту где и он. Стрељани су обојица, истог дана.
Једна штура порука, на први поглед без икаквог емотивног набоја, вероватно је најпотреснија од свих. Књиговођа Јаков Медина, ухапшен 18. а стрељан 20. октобра, кратко је написао: „Лебац сутра немојте послати.“
У тој краткој реченици садржана је сва трагика живота у злом времену: „лебац“ као симбол живота, основна храна, али и ратне сиротиње оног доба, оне која брине о сваком комадићу хлеба и ништа не баца, јер за бацање нема.
Извор Време