Пише Виктор Литовкин
fakti.org
За годину дана борбених дејстава у Сирији, руска авијација је извела 16 285 борбених летова и 53 906 напада на терористичке објекте. У њима је ликвидирано више од 35 000 џихадиста, од тога 267 вођа и главешина.
Убијено је око 3000 џихадиста из Русије и земаља Заједнице Независних Држава. Уништено је 675 кампова за обуку терориста и 336 погона за производњу муниције и експлозивних направа ручне производње. Уништена су 304 објекта за незакониту експлоатацију и транспорт крадене сиријске нафте, као и 125 тенкова, 124 вишецевна ракетна бацача, 184 борбена возила пешадије и оклопна транспортера, 975 пикапова с наоружањем, које на Истоку зову „шајтан-арба”.
Истовремено, авијација САД и земаља њихове коалиције су извели 7909 борбених летова и 2227 напада на терористичке објекте. Уништила је три моста на реци Еуфрат које су користили мештани, електрану у граду Алеп и болницу организације „Лекари без граница” у месту Маарет ен Нууман. Пентагон је извео и напад на положаје сиријских владиних снага у коме су погинула 62 војника, а рањено преко сто.
Нисам навео ове бројке да бих показао ко и како заправо ратује у Сирији. То је ионако јасно. Мада се и по руским телевизијама поједини западни новинари хвале успесима својих снага које су у последње време ликвидирале готово 20 000 џихадиста.
Истина, при том не помињу да за Дамаск присуство америчких војника на сиријској земљи представља отворену окупацију територије независне арапске државе, јер ни САД, ни коалицију коју оне предводе тамо нико није звао, нико, ни Савет Безбедности УН, ни Влада Сирије им није дала то право. Али, за Вашингтон, наравно, закон не важи.
Његови политичари и медији воле да друге, заузевши позу ментора, уче људским правима, демократији, слободи говора, за себе увек праве изузетак. „Изузетна нација”, како воли да говори о Американцима њихов садашњи Председник Барак Обама.
Та „изузетна нација” је већ донела народима планете толико несреће да би је било довољно за пар векова. Ево, ни у Сирији они не ратују против међународних терориста из «исламске државе», Џебхат ан Нусре и осалих бандита, како воле да изјављују у Вашингтону, већ против легалне владе те земље, користећи за постизање својих циљева као топовско месо исте те терористе.
Управо њих они и бране на страницама штампе, када оптужују Русију за неселективне ударе и одбијање да прави дугачке хуманитарне паузе за наводно извлачење цивила из гађаних делова града. И опет ни речју не помињу да су свих седам коридора, које су наше снаге отвориле за извлачење тих цивила, терористи које они подржавају минирали и држе под унакрсном ватром. А за сада се нико не миче, бандити се баве прегруписавањем својих снага, видају ране и спремају се за нове нападе на провладине снаге. Узгред, у томе им активно помажу западни инструктори и стручњаци из коалиције, о којој толико воле да причају страни медији.
Можда је судбина америчких, енглеских, француских и осталих западних инструктора, који раде са антиасадовском опозицијом и које је немогуће разликовати од међународних терориста, оно што заправо брине Вашингтон и његове савезнике, а не неко цивилно становништво источног Алепа?
У Мосулу, који тренутно напада ирачка армија уз помоћ Пентагона, такође живе стотине хиљада цивила, али нема никаквог гласног негодовања, никакве озбиљне забринутости због њихове судбине. Вероватно из истог разлога.
У таквој ситуацији, посебно су занимљиви амерички генерали и адмирали. Један од њих, који се налази на прилично високој и истакнутој позицији у Стејт департману, већ је запретио руским војницима „враћањем кући у врећама”, због чега га је најстроже упозорио руски генерал.
Ми добро знамо где се налазе амерички саветници и инструктори, казао је руски генерал, и ако се, не дај Боже, понове напади на сиријску владину армију, у чијим редовима има и руских стручњака, Пентагон ће моћи само себе да криви за могуће последице.
Узгред, онима који обећавају да ће „уништити Русију за 20 дана” желим да напоменем: тамо где се америчка војска на овај или онај начин суочила са руском, чекало их је горко разочарење.
У Корејском рату 1950–1953 године САД су имале 36 574 мртвих и 103 284 рањених војника. Не тврдим да иза свих тих губитака стоје наши војници, али, што се каже, без њих то није прошло. Исто као и у Вијетнаму, где су од 1964 до 1975 године Американци имали 153 363 рањених и 58 209 погинулих војника. Имена војника који су се вратили из тог рата испод звездано-пругасте заставе урезана су у црном мермеру у парку у центру Вашингтона, између зграде Конгреса и Линколновог маузолеја.
Затим су дошли ратови у Ираку 1991 и 2003–2004 године. Неповратни губици Пентагона износе око 1500 војника. У Авганистану почевши од октобра 2001, такође око 1500 војника. Истина, последња три рата су већ протекла без нас.
Ако је неко у Вашингтону нестрпљив да поново стане на исте грабуље, нека проба. Али, не би требало ни на тренутак заборавити да Русија данас није она с краја прошлог и са почетка овог века.
Желим да подсетим прекоокеанске вруће главе на реченицу нашег незаборавног бившег Премијера Виктора Степановича Черномирдина: „Има још времена да сачувате образ. После ћете морати да чувате друге делове тела”.
Ката