Насловне стране свих светских медија су у последње време преплављене вестима о ривалству између Русије и САД.
Први пут у последњих тридесет година је светски полицајац јавно изазван. Лично мишљење, амбиције и интереси Русије на међународној сцени, редом су изненадили и изнервирали не само сите и помало разлењене Сједињене Америчке Државе, већ и њима намамљене државе. А када је нашој земљи пошло за руком да уради ако не све, онда много тога, њихова узбуна је прерасла у панику.
Ако смо на економском плану за сада далеко од суперсиле, на војном никако нисмо. Реформе и развој војно-индустријског комплекса су природно довели до тога да до отвореног оружаног сукоба између Русије и НАТО-а готово никако не може да дође: превисока би била цена само једне почињене грешке. Политику санкција на Западу није критиковао једино онај који је био лењ – претпостављени нокаут руској економији је само подстакао њен раст и ударио на читаве секторе европске индустрије. У сиријском конфликту се цео уједињени Запад заглавио, изгубио у изјавама и прави грешку за грешком гурајући тако Блиски Исток ка Русији. Кина све активније развија сарадњу са својим северним суседом на уштрб односа са Европом и Америком. Организована обојена револиција у Украјини је неочекивано исклизнула из шина и са собом повукла гомилу непријатности.
Јасно је да су САД прецениле своје могућности, што је неизбежно проузроковало пад репутације САД у свету, а то за једну хегемонистичку државу неприхватљиво. Најпонижавајућим за САД у овој серији неуспеха се испоставио успех Русије са Владимиром Путином на њеном челу; успех у политици, економији, дипломатији и рату. Амерички монопол на геополитичком тржишту се нашао у опасности. И Американци, у маркетингу искусни, су решили да сломе отпор пропагандом, или, модерно речено – пи ар техникама и рекламама.
Амерички и светски медији испунили су своја издања антируским и отворено русофобским текстовима. Информациони рат је узео маха – већ давно се води и на нашој територији. Претње Русији достигле су највиши ниво.
Осим тога, односи Русије и Америке били су главна тема скоро свих председничких трка. Речи кандидата за председника САД Хилари Клинтон се могу протумачити као мишљење америчког естаблишмента који финансира и подржава избор бившег државног секретара на то место. За њих је Русија кост у грли, а Путин непријатељ целог система који су „велике породице Америке“ градиле вековима.
Актуелну председничку кампању САД су обележиле просто фантастична откровења и хакерска активност. Процуреле информације су откриле право лице америчког политичког система – корупцију, лобирање, непотизам… А у сваком хакерском нападу, Хилари је видела руку Кремља; у свакој оптужби на рачун њене политичке неправилности и корупције, чула је руски акценат.
Још један доказ да америчка елита сматра Русију својим главним непријатељем, је претња ЦИЕ да ће наћи и објавити документа која дискредитују Путина лично и његове најближе сараднике. Осим тога, руским интернет серверима су обећани масовни хакерски напади. Међутим, за сада хакери (овог пута из Украјине) наносе ударе на саме САД. Прошле суботе су објавили документа која откривају механизме рада америчке информационе кампање против руководства РФ уз помоћ нарученог истраживачког новинарства.
Наручиоци су како се показало, нашим органима власти давно већ познати субверзивни центри: амерички Национални фонд демократије (НЕД), које је практично огранак ЦИЕ; Вилијам Браудер, аутор „Случај Магнитски“, међународни сплеткарош који сматра В. Путина личним непријатељем; Дејвид Сетер, десна рука Браудера, амерички новинар коме је забрањен улазак на територију РФ – наводно, због кршења закона о миграцији, а заправо због сумње за шпијунажу; „Радио слобода“ (у Србији „Слободна Европа“ –ред.) који директно финансира амерички конгрес и више пута је оптужен за блиску сарадњу са америчком обавештајном заједницом; Сорош фондација коју додатно не треба представљати.
Први покушај удара на Путина је био неуспели пројекат „Панамски папири“ који су финансирали НЕД, Сорош и Браудер. Са руске стране, у овом пројету су учествовали новинари „Нове Газете“ и „Ведомости“; међутим, ово „цурење информација“ у јавност није уродило плодом.
Одмах затим су уследили први текстови руског „независног новинарства“. Новцем НЕД-а, Дејвид Сетер је организовао пројекат у оквиру кога је требало објављивати текстове користећи се „истраживачким новинарством“ и писати „дубоке анализе“. Улог је био компромитовање руководства Русије, Путина лично и његових најближих сарадника; затим, што брже распрострањивање ових материјала посредством лојалних медија. У документима које су хакери објавили, ти медији су: „РБК“, „Ведомости“, „Дожд“, „Слон“, Фонд Наваљног. „Радио Слобода“, по овој шеми, служи као основа – они материјале за даље распрострањивање прихватају без питања.
Америчке обавештајне службе су у ствари организовале мрежу субверзивних центара уз помоћ које се на територији Русије води рат за умове. За девет месеци рада пројекта, урађено је око 25 публикација које укључују и истраге Наваљног и скандалозне публикације „либералних“ медија.
Занимљиво је то што се у извештају Статера који су хакери објавили, налази материјал о одређеним проблемима у Московској области који би требало да баци сенку не само на локалне, већ и на највише државне званичнике. То потврђује и популарни руски писац и блогер Олег Лурје. Он је написао да су му нудили да за 15 хиљада долара припреми и распространи материјал који без икаквих доказа има за циљ да наруши углед породице гувернера Подмосковља и низа високих руководилаца, што је он одбио, али саопштио да је тај материјал у припреми за објављање у листу „Ведомости“. Штета је што је лист који је некада био познат по својој непристрасности и интегритету, сада блиско повезано са антируском западном кампањом.
Иронија је да оптужбе о корупцији долазе од стране новинара по наруџбини политичара који се продају за новац сакупљен од обичних грађана зарад задовољавања амбиција тих истих политичара. На све ово се ништа више не мора додавати. Америчке обавештајне службе, користећи већ изграђену мрежу субверзивних центара, руску опозицију и одабране међународне сплеткароше, покушавају на све могуће, чак најпрљавије, начине да подрију поверење народа према Путину и његовим најближим сарадницама. Циљеви су им веома јасни.
Падају ми на памет речи Восоцког: „Имам приговоре на владу своје земље, али их с вама нећу решавати“. Оваква би требало да буде здрава опозиција. А људи који су за парче колача спремни да продају своју земљу и свој народ, увек су били и остаће једноставно и једино издајници.
Константин Книрик, руководилац новинске агенције Њуз Фронт