Пише Андреј Бабицки
fakti.org
Превела Ксенија Трајковић
Ова тема је веома осетљива, али је треба разматрати макар због тога што се односи на формирање постсовјетског идентитета Руса. Конкретно, имам у виду идеју да Русију, као руски пројекат, треба реформисати.
Имам у виду идеју коју већ много година промовишу патриотски настројени блогери, новинари и политичари да Русија коначно треба да престане да схвата себе као вишенационалну земљу и да треба да се реформише као руски пројекат који би првенствено био усмерен (па и искључиво) на заштиту интереса управо Руса.
Тај програм националног егоизма је зарастао у различитим терминологијама и паролама од којих је најпознатија речца „новиопи“ (у совјетској пропаганди – совјетски народ који чине представници мешовитог порекла и мањина, а као противтежа руском народу, прим. прев), коју је у оптицај увео писац Дмитриј Галковски, као и популарни позив „Доста смо хранили Кавказ!“, чији аутор није познат.
Ниво радикализма у размишљањима о томе колико далеко треба ићи у реализацији тог пројекта варира и зависи од тога колико је човек који размишља о датој теми непомирљиво расположен према овим или оним аспектима „вишенационалног“.
Неки сматрају да је неприхватљива слобода деловања коју у нашој земљи имају представници различитих кавкаских народа, неки виде претњу у експанзији ислама како из унутрашњих делова Русије, тако и изван њених граница.
У развијању ове теме вероватно је даље од свих отишао филозоф Дмитриј Крилов који сматра да Русија одбацивањем кавкаског баласта, смањивањем територије земље и увођењем виза за грађане република Средње Азије мора да се трансформише у „малу Швајцарску“.
За пропагатора његових идеја, које су већ на граници недопустивог, може се сматрати главни уредник интернет издања „Спутњик и погром“ Јегор Просвирин који уз све то нимало није равнодушан према питању чистоте руске расе.
Постоје и флексибилније варијанте „национал-демократског“ програма, али су у основном, у осуди „вишенационалног“ као историјски погрешног начина живота руске државе, они мање-више јединствени.
Рекао бих неколико речи о томе да је управо „вишенационално“ формирало руски менталитет, руску културу и руски простор.
Захваљујући неопходном навикавању на живљење са другим народима са којима делимо заједничку земљу, стекли смо онај ниво трпељивости који омогућава препознавање људског испод много слојева самобитног, архаичног националног начина живота. То је управо оно својство људске душе које је у говору о Пушкину Достојевски назвао „саосећањем за цео свет“.
Колико год да је чудно, околност да смо у прошлости водили ратове са тим народима, само учвршћује поверење и блискост наших међусобних односа, будући да се у свести генерација оцртава слика на којој ми једни друге видимо као достојне противнике.
Са друге стране, чврста, „неудобна“ родовско-племенска архаичност, која је после распада СССР избила из малих кавкаских република и агресивно почела да осваја територију Русије, по мом мишљењу, јесте процес потпуно позитиван, будући да одржава одбрамбене механизме руске цивилизације и убрзава адаптирање кавкаских народа на правила и поредак живота у земљи.
Будући да су од стране совјетске власти они били „закључани“ у свом кутку, могли су генерацијама да обнављају свој традиционални начин живота, док је данас њихова модернизација и формирање општеграђанске руске свести свршен чин.
Јасне су и очигледне цене тог формирања код великих кавкаских општина у руским градовима, али се оне компензирају брзином којом се одвија „русификација“, односно, постепеним усвајањем правила која регулишу живот у Русији, као и пристајањем на потчињавање тим правилима.
Такође ми се чини да се у руској мешавини племена, нација, народа и религија оцртавају контуре новог братства, другарства, оног модела заједничког дома који неминовно мора да замени апстракцију под називом „пролетерски интернационализам“.
Ту се поставља темељ нове социјалне одговорности, не класне, него искључиво људске, засноване на општем поимању вредности породице, отаџбине и простора који се назива Русија.
И на крају, може ли руски човек који (без обзира на дубок совјетски „бекграунд“) стреми хришћанству, идеалима самопожртвовања и љубави према ближњем, да се осећа потпуним у оквирима доктрине националног егоизма? Верујем да, и кад би могао, онда то више уопште не би био руски човек, него, на пример, швајцарски, будући да руска култура у основу живота не ставља удобност и комфор (иако их не негира), него вредности другог поретка које произлазе из поимања добра и зла, љубави, истине и лепоте.
То је крајње опасан експеримент свести безброј значења којима се испуњава Руски свет (и током последњих година његову отворену жељу да узима у заштиту своје, чак и ако се то мора платити погоршањем укупне добробити) на уско прагматичан рачун да се учини тако да ми ситије живимо, да се избавимо од сувишних и неутољивих уста.
То би било катастрофално одузимање од идентитета простору који је повезан са хришћанском пуноћом наше културе и заборављање искупљујуће жртве Христа који се успео на крст ради спасења свих.
Мислим да у овом тексту могу да не одговарам на стандардне приговоре да Јевреји позивају Русе на жртву.
Ката