Катарина Јонев, дипломирани политиколог за међународне односе, мастер међународног права и докторант на Факултету за безбедност. Оно што је чини препознатљивом и издваја је рад у области сајбер безбедности. У фокусу њеног научног истраживања су питања сајбер безбедности, међународног права и међународних односа. Једина жена аналитичар политике сајбер безбедности на овим просторима; сарађује са неколико домаћих и међународних институција.
Аутор је многобројних научних радова, написала је и објавила више од 15 радова у протеклих годину дана на тему сајбер тероризма и сајбер ратовања, и учествовала на најзначајним конференцијама у земљи и иностранству. Између осталог, држала је предавања на Војној Академији, Полицијској Академији, са ИТ вештацима и учествовала на више од 10 конференција, округлих столова, дебата на тему сајбер безбедности.
Држи едукативне радионице и предавања за подизање свести о опасностима у сајбер простору, пре свега када су у питању деца и млади.
Предавање на Правном факултетом са темом Сајбер тероризам – студија случаја „Исламска држава“ имало је за циљ да студентима приказе и објасни феномен сајбер тероризма као и упути на разлику између сајбер тероризма као нелегалног међународног акта у сајбер простору од просте употребе интернета у терористичке сврхе.
Поред физичког заузимања терориторије, „Исламска Држава“ је своје деловање пребацила на сајбер терен освајајући сајбер простор и те како вештим коришћењем друштвених мрежа. „ИД“ има најсавременију пропагандну машинерију у поређењу са другим терористичким организацијама. „ИД“ се на револуционарни, популаристички начин, на ширем и масовнијем нивоу обраћала “светској“ публици. Група је свесна огромне моћи друштвених мрежа попут Твитера, Фејсбука, Јутјуба, Инстаграма и других, и користи интернет комуникације као ефикасно средство за дистрибуцију своје идеологије и слање политичких порука.
Иако се испрва чинило да је ИД усмерена на освајање физичке територије и контролисање исте него на освајање циљева у сајбер простору, и да су финансијска средства и донације биле усмерене на ефективне војне нападе пре него на финансирање сајбер офанзивно-рушилачких активности, постоји и даље велика забринутост да би до напада могло да дође. Будући да се инфрастуктуре држава попут брана, канализационог система, електричних мрежа, функционисање саобраћаја (пре свега авионског) све више ослањају на рачунарске системе, у случају великог сајбер напада на рачунаре на чији се рад најбитнија инфраструктура ослања, жртава, пре свега цивилних, би било, а било би поремећено и само функционисање нападнутог система. Да група заиста поседује разарајуће капацитете, такав напад би до сада већ био изведен у циљу додатног застрашивања, а и ради демонстрације моћи.
Али бојазан да терористи могу да се дочепају злонамерног софтвера који може да се “ушуња“ у рачунаске системе критичне националне инфраструктуре, постоји и оправдан је, као и да могу да изазову сајбер напад великих размера и потенцијално огомних последица.