Пробуди се командант Кфора у Приштини – притисне прекидач – има струје, окрене славину – тече вода, подигне слушалицу – има телефонског сигнала! Истог тренутка зове потчињеног, виче на њега и пита – Зашто ме нисте обавестили да су се вратили Срби?
Ова анегдота дуго је била најбоља илустрација првих година анархичне власти на Косову, кад је један телефонски позив могао да значи живот и спас. Ако је, тад, онај ко позива знао неколико речи на енглеском језику и ако му се, с оне стране везе не би јавили Албанци преводиоци, повећавали су се његови изгледи да га, живог из стана, извуче нека патрола Кфора. Ступањем на сцену Унмика и његовог шефа Француза Бернара Кушнера Косово добија оператора Вала са позивним бројем Кнежевине Монако (+377). Говоркања да је овај моћни човек пресудно утицао на појаву Вале никад нису доказана. Слаби сигнал постојећих српских мобилних мрежа појављивао се спорадично у српским гетима и по Метохији, вести преносе радио-аматери, понеки од енклавских медија имају интернет везу преко сателита. Косово добија и оператора ИПКО са позивним бројем Републике Словеније.
Већи део Косовског Поморавља био је у потпуној изолацији све док једног дана на њиви неки локални сељак није добио поруке о пропуштеним позивима. Погледао је свој апарат и угледао пун сигнал српског оператора. Вест о томе се брзо рашчула, па се на ораници убрзо окупио већи број људи. Иду аутомобилима из целе области, паркирају се даље, стоје на том пустом парчету земље и разговарају. У међувремену, власник њиве говори како ће оградити парцелу и отворити „пошту”. У основи албански систем се, и на овом плану – укључујући и високу цену телефонирања – трудио да отежа или прекине комуникацију са Србијом, па тако и телефонски сигнал постаје етнички – „наш и њихов”.
Да у овој области није тесно само оним поморавским невољницима показао је обрачун ондашње власти са Карићима. Наводно, Албанци су преко Карићевог и државног Мобтела прислушкивали Србију или су бар били у прилици да то ураде. Мобтел је тако 2006. године остао само на северу Косова и у селима уз административну линију према Врању.
Свако се снашао онако како је могао. На гомили камења у порти манастира Грачанице владала је права гужва јер је, управо на њој, био најјачи сигнал. Времешни калуђери, игумани, чиновници, гости и покоји српски министар стајали су овде и пропињали се на прсте у нади да ће тако боље чути саговорнике. Сигнал је значио неку врсту заштите, па путници знају где су у зони из које се, у случају невоље, могу јавити – између Приштине и Гњилана има „македонског” сигнала, према Ораховцу и Призрену „хвата се” Република Албанија, око Пећи и Клине су црногорске мреже, а и око база Кфора „упадало се” у фински, аустријски, немачки сигнал.
Време је протицало, а на ред су дошли предајници јужно од Ибра, специјалне јединице КПС и службеници регулаторних тела кидали су каблове и пленили опрему. Од свега је претекао један слаби сигнал пречника око четири километра око Манастира Грачанице, а на Штрпцу и, понегде, још фиксна телефонија.
– Да ли ти сада скида са рачуна кад те зовем – прва је реченица у јучерашњем јављању колеге Јаворца из Бањалуке, након најновијег потписивања споразума о телекомуникацијама. – Не, не у оквиру српске мреже је све како је било, позивни се мења за словеначки број и Монако – одговарам с друге стране.
Званични Београд и званична Приштина прогласили су победе и успех у преговорима – први су добили број за географску област и сачували суверенитет, са тим се слаже косовска опозиција, а други су освојили још једну „потврду државности”. Као и до сада, свако има своју страну. Живот, примена договора и закона показао је и нешто сасвим друго, јер по речима Ветона Суроија на Косову важи само закон гравитације.
Аутор: Живојин Ракочевић
Извор: „Политика“