Хатиџа Бериша, доктор политичких наука и професорка на Војној академији у Београду на Катедри стратегије, је испричала своју причу у емисији „Живот прича“ на ТВ Прва.
Она је Албанка. Њена породица долази из Клине. Хатиџин отац је као војник Краљевине Југославије провео четири године по немачким логорима. Оженио је своју љубав из младости и изродили су шесторо деце, три сина и три кћери. Све су их васпитавали једнако у сваком погледу.
Васпитавани су да увек бране своју земљу и то их је скупо коштало. ОВК је тражио мушку децу за ратовање, али их отац Халил није дао. Најмлађи брат Изет је, као официр ЈНА, погинуо 1991 године у Вуковару.
Отац Халил је донео одлуку да Изет буде сахрањен као официр ЈНА. Тражио је од комшија Албанаца бесу да неће скрнавити обред сахране. Они су бесу дали, ексцеса није било, али за време кретања погребне поворке кроз Клину нису изашли да му одају почаст већ су вирили кроз прозоре и пуштали гласну музику.
«У време док сам одрастала није било подела на Србе и Албанце. Никада нисам ни знала за њу. То ми је наметнуто први пут док сам била на стажирању, негде 1986 године, у Сарајеву. А добар део детињства провела сам у манастиру Грачаница. Врата манастира су била отворена за све захваљујући игуманији Параскеви», прича Хатиџа.
Само две године од погибије Хатиџиног најмлађег брата, гине и љубав њеног живота, пилот Мики. Исте године Хатиџа је сахранила и оца Халила.
Осим најближих чланова, породица Бериша је изгубила и сву имовину. Српски полицајци су дошли да запале њихову кућу, али их је спечила и посрамила мајка Рабија која је показала умрлицу свог другог сина. Тог дана кућа је сачувана, али су је касније ипак спалили припадници ОВК, они исти који су, упркос беси, оскрнавили споменике њеног оца и брата на Космету. Гробове својих најмилијих је последњи пут обишла 11 јуна 1999, дан пре него што ће заувек напустити Космет.
Други брат Адем је погинуо 7 априла 1999 године. На комеморацији је речено да је патриотизам и љубав према Југославији платио животом. Вест о погибији свог другог брата Хатиџа, тада потпоручник, поново сазнаје у униформи, на југословенско-албанској граници.
Јуна 1999 године, по завршетку бомбардовања, Хатиџа је била у избегличкој колони која се повлачила према Србији. Због свог имена је од српског полицајца добила ударац пушком по леђима од кога се онесвестила. Када је сазнао кога је ударио, полицајац ју је посетио у болници, извинио се и тражио опроштај. Након тога њих двоје постају пријатељи.
На питање чији је Космет, Хатиџа кратко одговара: „То је јасно – српско”.
За крај Хатиџа поручује да у младим људима које едукује и васпитава на Војној академији види своју снагу и учи их да је отаџбина изнад свега, јер ми немамо резервну земљу.
«Морамо да волимо и негујемо корене из којих потичемо, јер ћемо сутра имати један леп косовски божур који ће нам дати наду за нови живот”, каже она, а причу о овој необичној жени преносе Прва ТВ/Б92/News Front..
Ката и Ирена