Пише Дмитриј Косирјев
fakti.rs
Превео Срђан Ђорђевић
Разлог за изузетну публикацију у кинеском Global Times је очигледан раст кинеског утицаја, манифестован на самиту Азијско-Пацифичке сарадње у Лими у Перуу.
Публикација је значајна због тога што смо сви заинтересовани да сазнамо какав би био свет у којме би Кина била лидер, а још је интересантније сазнати шта тим поводом мисле људи у самој Кини. Дакле, прво треба пажљиво размотрити шта нам жели рећи кинески аналитичар по питању способности и спремности Кине да постане светски лидер, то јест да замени САД које се нису избориле са овом улогом. А затим нас ништа не спречава да изразимо и своје, некинеско мишљење о овом питању.
Ауторова логика је оваква. Сви коментатори су се сложили, каже он, да новоизабрани Председник САД Доналд Трамп планира да изађе из најважнијих споразума и уговора или да измени њихову суштину (Париски договор о клими, NATO, Транс-пацифичко партнерство).
Значи ли то да ће Кина заменити САД у улози светског лидера?
Аутор једноставно не верује да ће САД тек тако одустати од структура свог лидерства – финансијских, интернетских, безбедносних. Да, очигледно је да су циљеви били превелики и није било довољно снаге да се остваре. Стога ће Трамп једноставно ревидирати структуру америчке суперсиле и престати да троши ресурсе тамо где се они расипају узалуд. Деловаће много реалистичније.
То ће отворити Кини пут да попуни празнину. Али, Кина није спремна да то учини, каже аутор. И свет такође није спреман да њим „руководе“ Кинези. Наравно, моћ Кине расте, али тек када довољно порасте, можемо о томе разговарати. За сада, америчка је моћ већа, и неко време ће тако остати.
Друга ствар је, наставља аналитичар, што је искуство Обамине администрације показало да САД немају моћ да поткопају кинеске пројекте и да изолују Кину из светске економије. Ни Трамп такве снаге неће имати.
Закључак је да данас глобално управљање захтева сарадњу две највеће светске силе. У ствари свих. Хладна, чиста, жестока анализа ситуације, никакво јуначење нити гајење лудачких амбиција.
А где је у свему овоме управо завршени самит Азијско-Пацифичке сарадње?
Ствар је у томе што је у Лими, наспрам бледе сенке Барака Обаме, кинески лидер Си Ђинпинг наступио веома значајно и врло конкретно. Он је објаснио шта Кина може понудити економији региона, док ће САД још дуго времена размишљати где ће остати лидери а где не.
Значи, региону је потребна друга глобализација која би била отворена и која би доносила корист свима а не само кругу изабраних.
(Овде је немогуће не обратити пажњу на друго питање, на које је у Лими одговорио руски Председник Владимир Путин на завршној прес-конференцији. Он је рекао: „Међународна трговина се, по мом дубоком убеђењу, не може ефикасно развијати без слободног кретања робе, капитала и радне снаге и не сме бити никаквих затворених организација“).
Вратимо се Кини. У говору Си Ђинпинга су се чуле потенцијалне цифре које показују обим кинеског лидерства у светској економији у овом тренутку.
Наиме, у наредних пет година ће Кина увести робу у вредности од 8 билиона долара. Примиће стране инвестиције од 600 милијарди долара, а сама ће уложити у друге земље 750 милијарди. За све то време ће кинески туристи обавити 700 милиона путовања у иностранство.
Процене су, наравно, приближне, али чак и такве су више него довољне да Кину учине незаменљивим и неопходним делом светског система, економског и политичког. Међутим, САД су можда за свет важније него Кина. Или једнаке по важности.
У ствари, све зависи од тога да ли ће Америка наставити да рефлексно разбија своје везе са кинеском економијом. У том смислу треба прочитати материјал годишњег извештаја америчке Комисије за мониторинг економије и безбедности у односима између САД и Кине.
Комисија је Конгресу представила двадесет упозорења како земљу угрожавају кинеске инвестиције и индустријско-технолошка шпијунажа. Тако да је још увек неизвесно како ће се одвијати „друга глобализација“ која би требало да буде једнака за све и исплатива свим економијама и народима.
Али, вратимо се анализи Global Times.
У публикацијама овог типа најважније је оно што се у њима изостави. Погледајте. У делу рањивости и нерањивости две најважније светске економије, слика је јасна. Међутим, оно што Американци називају својим „лидерством“, не своди се само на економску моћ, чак ни на пратећу војну супериорност.
Лидер је нешто друго. Лидер је онај који има још и моралну, идеолошку исправност, која је понекад свету важнија од материјалне потребе.
Дакле, Global Times се ове теме уопште не дотиче. А могло би се рећи да се неуспех америчког „лидерства“ у свету десио не само и не једино због тога што су прекорачени материјални или војни ресурси. Јер, сада ће се трошкови смањити и све ће се поправити. До неуспеха је дошло првенствено у идеологији и вредностима због тога што је веома мала група земаља прихватила слику идеалног глобалног друштва коју је промовисала америчка империја. А онда се у тим земљама изненада испоставило да око половине становништва мрзи све те идеале.
Међутим, за кинеског аналитичара то није тема за разговор. Јер, Кина уопште није идеологизована држава. Кинезима је то несхватљиво. Последњи покушаји да некоме наметну своје вредности остали су у 70им годинама прошлог века.
Оно што смо видели на самиту у Лими, а и на другим форумима, оно што видимо у анализи Global Times су економска и политичка правила игре која су корисна за све земље. То никако није био разговор о стварању светске империје у којој ће људи пратити неке опште моделе понашања и ићи за Кином у бољу будућност.
Такав „исправни“, идеологизовани свет једноставно не занима Кинезе. Они о њему чак и не расправљају. И сигурно не планирају да буду „лидери“ у њему.
Ката