Пише Ростислав Ишћенко
fakti.rs
Кијев је дочекао трећу годишњицу другог мајдана апатичним протестима обманутих депонената и грађана зачуђених због износа које треба да уплате за комуналне услуге. При том, није показана њихова нарочита масовност, организованост и сврха.
И поред тога, власт се плаши тих демонстраната више него што је Јанукович страховао због протеста у новембру-децембру 2013. Јер, речи „трећи мајдан“ лебди у ваздуху, бучно позивају са новинских страница, телевизијских екрана и преко Интернета. О томе се шапуће у кухињама, на то упозорава украјинска Служба безбедности, неки следбеници Порошенка изјављују да су спремни да оружаном силом потисну говорнике, иако нису директно повезани са структурама силе.
Мислим да „трећи мајдан“ није могућ. Без сумње, у Кијеву је одавно припремљен државни преврат који сада још једном покушава да реализује једна од многобројних политичких групација на чијем челу је Јулија Тимошенко.
Остали су обамрли од спремности да у последњем моменту искоче иза леђа Тимошенко и присвоје њену победу, или, пак, (ако Порошенку пође за руком да се овога пута одржи) да се претварају да ништа слично нису помишљали.
Сваки мајдан који је победио јесте државни преврат. Међутим, сваки државни преврат који је победио није мајдан. Управо због тога ја више од две године тврдим да је следећи државни преврат у Кијеву сазрео још у тренутку када је Порошенко положио заклетву Председника и да се од лета 2014 преврат може десити сваког тренутка, али да се не може десити у облику мајдана.
То што се у Кијеву још чека „трећи мајдан“ може се објаснити својством људске психе. Човек увек очекује оно што се дешавало и ретко се дешава да схвати промене ситуације, које, оно што је било, чине више немогућим.
Јанукович се 2013 добро припремио за мајдан у оном облику у којем га је он видео 2004-2005 и припремао се само да остане да седи дуже од опозиције. Он није могао да замисли да ће мајдан сам кренути на јуриш на владине зграде и на крају га истерати из ул. Банкова, из Кијева, из Међугорја (резиденција председника Украјине изван града) и из земље.
Исто тако Порошенко, његове присталице, његови опоненти и већина посматрача сматрају да ће нови државни преврат у Кијеву попримити отприлике исте оне облике као и „други мајдан“ (2013-2014). Ипак, то није могуће. За почетак нагласимо да технологија мајдана поред осталог претпоставља обавезну спољну подршку протеста. У овом случају није могућа спољна подршка иступања против Порошенка.
На украјинском терену играју Русија, ЕУ и САД. Сви они из различитих разлога апсолутно нису заинтересовани за дестабилизацију ситуације у Украјини. У свету постоје проблеми много важнији од украјинског, а нико нема ресурсе од гуме. Украјински проблем одложиће се за касније.
Међутим, свргавање Порошенка и дестабилизација ситуације у земљи захтеваће њено решење овде и сада. При том, нико не зна како да је реши, чак ни јединствен приступ није разрађен.
Због тога у Москви, Бриселу и Вашингтону схватају: ако се тако иступање деси, Порошенко практично нема шанси да се одржи. Стога и настоје да не форсирају догађаје и чак помало помажу Порошенку. САД му преко ММФ пребаце милијарду долара због сиромаштва, или Русија пошаље гас у Геническ, или ЕУ изјави да је спремна да им дозволи „условно-безвизни“ режим. Спољне силе сигурно неће подржавати побуњенике, али и неће Порошенку послати у помоћ војску.
Према томе, спољна интервенција је искључена. Међутим, спољна подршка било којем мајдану („обојеној револуцији“) није важна сама по себи, већ као део слагалице. Мајдан је – ненасилна револуција. Спољна умешаност блокира активности власти за њено гушење силом. У томе и јесте његова улога. Тамо где се спољна интервенција покаже неефикасном не добија се мајдан, него Тјенанмен, или нешто флексибилнија белоруска варијанта. Ненасилно свргавање власти која је спремна да се супротставља – није могуће.
Иначе, нису успешне само технологије растеривања.
Технологија „дужег седења“ на мајдану о коју се „саплео“ Јанукович била је пре тога успешно примењена у Мађарској. У Будимпешти су демонстранти више од пола године протестовали код зграде Парламента. Влада је мирно сачекала да се они уморе и разиђу.
Нема сумње да је украјинска власт спремна да се супротставља, па и оружаним путем. Она је то више пута отворено изјављивала. Такође нема сумње да ће спољне силе вршити притисак на Порошенка и захтевати да одустане од примене силе. Оне неће јавно одобравати његове поступке, али исто тако неће ни осуђивати.
То значи да у Кијеву априори није могућ ненасилни преврат, какав сам по себи представља мајдан. Већ годину дана покушавају да убеде Петра Порошенка да на уставан начин преда власт, да пристане на превремене парламентарне, а затим и председничке изборе. Порошенко одбија. Нема разлога за очекивање да ће он променити свој став. Дакле, промена власти у Кијеву могућа је само оружаним путем.
Међутим, треба узети у обзир да су се током последње три године милиони цеви ватреног оружја разишли по земљи и нашли у рукама становништва. Односно, сама чињеница свргавања Порошенка тешко да може да прекине одупирање његових присталица, као и да гарантује одустајање победника преврата од разјашњавања међусобних односа.
Фактички, ради се о грађанском рату који почиње на територији Украјине, која је под контролом Кијева. При том, та фаза грађанског рата губи идеолошки карактер (каква је била прва фаза која је локализована на Донбасу). Рат за избор будућности прелива се у рат за ресурсе неопходне за преживљавање у садашњости.
То се може назвати било како само не мајданом. Термин „трећи мајдан“ користе кијевски пропагатори да би потенцијални пучисти могли да добију подршку становника главног града, који су навикли да је мајдан у реду и још га сматрају готово легитимним за промену власти.
На крају желим да истакнем да размотрени украјински случај одражава глобалне тенденције. Обојене револуције су исцрпљене и тешко да су могуће у будућности.
Прво, глобални играчи сувише су заузети постојећим проблемима да би се укључивали у дуготрајну опсежну борбу за организовање ненасилног преврата. Сем тога, карте су одавно отворене и нема смисла имитирати не-суделовање у „спонтаном народном окупљању“. Ако треба, обичан, класични војни или дворски преврат, много је јефтинији и ефикаснији.
Друго, слабе земље са нестабилним властима већ су „очишћене“ и разрушене. У осталим државама власти су проучиле наранџасте технологије и научиле да им се одупиру.
Треће, конфронтација либералног глобализма и традиционалних вредности у читавом свету отишла је толико далеко, а стране у њему достигле толику огорченост да ни у целини ни у појединачном случају није могуће говорити о ненасилном преврату. Насиље ће сигурно бити примењено, питање је само у томе на кога ће успети да пребаце одговорност за прву проливену крв.
Дакле, улазимо у нову геополитичку епоху без обојених револуција и, изгледа, без Украјине.
Ката