Пише Јово Вукелић
fakti.rs
Када је у септембру ове године, после пуних пет година апсолутне доминације у свету тениса, Новак Ђоковић изненада, неочекивано и на запрепашћење боље упућених у тениска збивања, изјавио „није ми више приоритет да будем број 1 и да јурим гренд слем титуле“ кренула је лавина различитих коментара, објашњења и анализа шта је узрок једној таквој изјави, потпуно супротној од његовог дотадашњег поимања спорта које се састојало у непрекидном надметању, витешкој борби и достизању самих спортских врхунаца.
Већина је то тумачила његовим великим задовољством што се домогао ове године све четири гренд слем титуле у низу, подвигом каквим се могу похвалити само још један или два тенисера у досадашњој историји тениса.
Логичан је период опуштања, уживања у постигнутом јединственом спортском тријумфу – била је преовлађујућа оцена спортских стручњака..
Иако ретки, скептици су, упркос другом делу његове изјаве, „Наравно, то што нећу више јурити титуле и место број 1 не значи да се нећу борити, али имам друге приоритете у животу“, извукли закључак да се ипак нешто крупније догађа у глави великог шампиона. Оно „имам друге приоритете у животу“ био је тај црв сумње, скепсе да се нешто озбиљно и брзо мења у схватању спорта и живота код Ђоковића.
И Ђоковић је потом почео експресно и ефикасно да доказује своју нову животну филозофију. Као што је до тада немилосрдно освајао трофеје, побеђивао противнике, надигравао их са толико разлике у квалитету да су највећи стручњаци говорили о разликама у класи.
„Он је један ниво, једна класа, а сви остали су друга класа“!
Значи, Ђоковић је континуирано почео да губи турнире, да трпи поразе, да отказује учешћа на турнирима које је дотад у серијама освајао, да губи бодове и на крају и титуле. И све то је примао, доживљавао доста опуштено. Јурио је својој породици, одмору, изолацији, тражећи мир и ко зна шта још што му је било потребно..
Његови врхунски тренери, који су с њим заједно остварили до тада незабележене успехе, били су једноставно разоружани, биле су им уз то још и везане руке, јер нису могли да учествују у даљем планирању припрема, такмичења, врхунске форме. Велики ас се затворио у породичну оазу, а на неколико важних турнира до краја године, сем последњег у Лондону, ишао је без својих вишегодишњих највернијих пратилаца и тренера – Вајде и Бекера!
За свега неколико месеци десило се потпуно чудо и преокрет!
Ђоковић је од недостижног шампиона и првог на листи са 16 800 бодова стигао до 11 800 бодова и експресно предао титулу најбољег играча света вршњаку Ендију Мареју. Такав преокрет на светском трону збунио је чак и самог Мареја и чинио се и њему самом до последњег часа скоро немогућим.
Многи се питају шта се то догодило са Ђоковићем у тренуцима његове већ петогодишње непрекидне апсолутне доминације и славе.
Да ли су у питању године? Напунио је 29 година.
Али, после анализа сви стручњаци су констатовали да „старост” не може бити разлог његовог слабијег играња.
Други разлог могле су бити неке повреде, нека болест, па да је то условило неиграње и пад форме. Али, ни то није био разлог Ђоковићевог наглог слабљења, јер таквих тежих повреда и болести није било.
Треће, засићеност великим зарадама није могла да буде разлог слабије форме, јер Ђоковић никада није био оптерећен згртањем новца.
Четврти разлог је могла бити неодговарајућа исхрана, прелазак на веганску храну без меса, што је могло да услови губитак снаге и енергије. Али, тешко би и то могло да буде разлог Ђоковићевих неуспеха, јер је највећи број трофеја освајао баш са таквом или врло сличном исхраном.
Пети аргумент су били неки наводни неспоразуми или сукоби у породици, са женом, родитељима. Можда неко веће или мање разочарење у неког од својих најближих. И пошто не знамо све што се дешава дубоко иза кулиса, могуће је да би то могао бити један од разлога, или чак главни разлог пада Ђоковићеве форме, његова безвољнија игра, слабија борбеност, одсуство упорности. Али, ни то ми не изгледа као убедљив разлог одсуства победничког менталитета код Ђоковића.
Ђоковић је имао познати инстинкт победника, „ менталитет убице“ противника о чему су написани многи текстови. Тај познати инат, доказивање да је најбољи, тај жар победника красио је Ђоковића и њему су се сви дивили. То је неочекивано, као ветром однето из Ђоковићевог понашања.
Појављује се Шпанац Хосе Пепе Имаз кога Ђоковић узима у свој тренерски тим и који пропагира потпуно супротну животну и спортску филозофију која не подразумева борбеност, пожртвовање, изгарање већ пропагира другачији стил живљења заснован на животној девизи „Љубав и мир“!
Такво схватање могло је умањити значај побеђивања на коме је Ђоковић изградио целокупну своју фасцинантну спортску каријеру.
У савременом свету професионалног спорта, наравно и тениса, нема сентимента, љубави, већ суровог надметања до крајњих граница издржљивости и исцрпљености. Врхунски спортисти, посебно тенисери, нису антички гладијатори који се боре на живот и смрт, али јесу модерни, савремени гладијатори који, да би били популарни, славни, богати, моћни и утицајни, морају да побеђују, да играју до последњег атома снаге. Да сваке недеље путују на нове стадионе, у нове градове, државе, континенте..
Публика широм света плаћа скупе карте да гледа исцрпљујуће двобоје, жели да види сузе, патње, бол, тугу, бес, нервозу као и радост, срећу и осмехе..
Што више побеђују, шампиони стварају око себе култ непобедивости, стварају симбол ратника, неустрашивог фајтера.
Новакове чудне изјаве ове јесени – да му победе нису најважније, да му тенис није све у животу, да му титуле нису приоритет – у супротности су са основним циљем спорта, а то је победа! Јесте један од циљева спорта и радост док се игра тенис, како истиче Ђоковић, али то није главни циљ спорта. Већ управо оно што је он до сада чинио – победе!
Као да је ту радост играња Ђоковић негде изненада изгубио, као да је она остала у некој загубљеној победничкој торби са Ролан Гароса. Кад су га победе довеле на тениски врх са четири гренд слема у рукама испада као да се тог момента негде изгубила Новакова радост играња. И као да је кренуо Ђоковић у ширење мира и љубави, поклањајући противницима великодушно поене, гемове, сетове, победе, титуле, славу и новац..
Поставља се питање зашто би Ђоковићу, зашто би њему тако успешном, најбољем од најбољих, победнику скоро свих великих турнира, већ пет-шест година најбољем играчу света одједном требала оваква или слична терапија?
Да ли је Ђоковић до сада мрзео себе, или друге људе око себе, своје противнике!?
Одговор је јасан. Таквих наговештаја није било.
Кад је стигао на врх Олимпа са четири везана грен слема, можда му је био потребан одмор од силних напора. Као и после ранијих напорних тријумфа на највећим гренд слем турнирима.
То није било спорно, требало му је опуштање, релаксација, безбрижност у кругу породице, да би поново наставио да побеђује, да ломи и руши противнике својом невероватном упорношћу, стрпљивошћу, особином да се никад не предаје, и кад губи и кад сви виде да је поражен. Новак је доказивао снагом воље, борбеношћу, сјајном концентрацијом и усредсређеношћу да је све могуће, да је могуће немогуће, да је оствариво и оно што свима изгледа неоствариво! Такви успеси се не могу остваривати нетрпељивошћу, мржњом, већ само позитивним ставом и енергијом.
Кад је почео ове јесени да губи титуле, да му се дешава оно на шта није навикао, да трпи поразе, против чега се борио целог живота, наравно да је беснео, кад је губио поене, гемове, сетове, мечеве, дешавало му се све оно што није навикао да му се дешава! Да буде губитник, поражени, слабији.
Нема у овој модерној, суровој игри, надметању, било то неком драго или не, мира и љубави! Има борбе, прегалаштва, напетости, стрпљења, упорности, исказивања воље, снаге, вере у себе.
Модерни гладијатор не може да исказује самилост, љубав према противнику ако хоће да побеђује, да остане гладијатор на стадиону, у Колосеуму. Нема блаженог осмеха и опуштености. Иначе, одлази са терена, нема га, не виде га гледаоци, публика кратко симпатише и жали поражене, а онда их себично заувек заборави. Публика жели да гледа и слави победнике, да се диви шампионима и да их велича.
Ђоковић је до сада био толико далеко од тога! Зато што се бави потпуно другачијом врстом посла. Као истакнути изданак, бриљантни представник савремених гладијатора, био је типични победник (виктор, суператор) без милости.
Зато сам путовао овог маја у Рим да гледам Ђоковића баш на овом турниру где и модерни стадион на Форо Италико личи на чувени антички Колосеум. Трибине се издижу необично стрмо у вис од самог терена, публика као да седи над главом играча, притисак је огроман, а бука и хук навијача директан.
Играо је Ђоковић те суботе касно увече тежак меч против опасног Нишикорија у полуфиналу. Изгубио је лако први сет, а онда. Онда је све преокренуо, као и стотине пута до сада, својом борбеношћу, снагом воље, стрпљењем, упорношћу и почео је полако, филигрански, корак по корак, ударац по ударац да меље и слама отпор упорног Јапанца и придобија за себе ненаклоњену му публику.
Био сам тик уз терен, гледао сам Ђоковића са три метра удаљености. Његова усмереност ка победи била је фасцинантно искуство за мене. Потпуна преданост показивала је да он као мунгос прати сваки тик противника и чека да казни сваку његову грешку, кашњење, али и да га превари, надигра, победи..
И успео је Ђоковић после дивовске борбе да сруши отпор Нишикорија, да тријумфује уз овације римске публике. Одушевљење се сливало са стрмих трибина ка обливеном Ђоковићу. Гладијатор је победио, тетурао се од умора, а публика га је славила, овацијама га је дизала са шљаке право у небо!
Схватио сам у трену да никакве разлике нема у реакцији публике од пре две хиљаде година из оближњег римског Колосеума и ове модерне римске публике са Форо Италика.
А љубав и мир! Свега је могло бити, али ни трага тим двема вредностима није могло бити у току овог суровог борбеног тениског меча, јер надметања не би било. Тако ће бити и убудуће.
А како верујем да Ђоковић жели и даље да буде узор млађима (то и сам често помиње), мораће опет да побеђује!
Како?
Онако како је то чинио донедавно, он то најбоље зна, боље него ико од нас, чак боље него већина светских шампиона до сада. Зато је он већ сада један од највећих шампиона, победника у тенису уопште, вероватно и у спорту икада. И зато верујем у Ђоковића, у његов силовити и незаустављиви победнички повратак, у стилу великог шампиона какав је био донедавно.
Наравно да љубав и мир остају трајно вредне животне категорије, али у тениским мечевима којим се Ђоковић предано бави последњих петнаестак и више година тим категоријама није место. Чим стигне својој породици, пријатељима, навијачима, публици, то га чека, ту је место за испољавање те две племените врлине.
Ђоковић није човек за друго место, он је играч за главне роле.
Љубав према противницима исказиваће кад оде у спортску пензију, на егзибиционим турнирима, турнирима ветерана, хуманитарним акцијама, где је таквим стварима и место.
А до тада: само победе, успеси, тријумфи, шампионски трон јесу главни Ђоковићеви циљеви.
То доноси радост и срећу!
Све друго било би улудо губљење времена.
Ката