Пише Сергеј Латишев
fakti.rs
Превела Ксенија Трајковић
Чиме легендарни британски Премијер и писац Винстон Черчил може да инспирише изабраног Председника САД Доналда Трампа?
Одлазећи Председник Барак Обама је у Овалном кабинету заменио Черчилову бисту, рад вајара Џекоба Епстајна, скулптуром свог идола Мартина Лутера Кинга, лидера Покрета за грађанска права Црнаца у САД. Черчилову бисту, која се налазила у председничком кабинету од 2001 до 2009 године, је послао у енглеску амбасаду у Вашингтону.
Међутим, 45 Председник САД је изјавио за медије да намерава да врати Черчила на његово место у Овалном кабинету Беле куће. Садашњи Министар иностраних послова Британије Борис Џонсон је једном написао да је Черчила из Беле куће изгнао Обама, чији отац је из Кеније, због наслеђене антипатије према Британској империји..
Поклон бившег британског Премијера Тонија Блера, који у односима САД ни у чему није могао да затаји, допао се Џорџу Бушу-млађем без обзира што је британска војска, током последњег рата између те две земље 1814 године, запалила Белу кућу из освете за данашњи канадски град Торонто који су Американци разорили.
Буш-млађи је могао то и да не зна, али је вероватно био упућен у то да је Черчил само напола био Енглез. Његова мајка је била права Американка и он је много учинио на плану учвршћивања односа између две главне земље енглеског говорног подручја. То је била омиљена фраза сер-Винстона, о чијој је улози у Другом светском рату Трамп више пута изразио своје дивљење.
Симболизам у политици много значи. Понекад он може да каже чак и више него што то желе сами политичари, а изгледа да је ово управо такав случај.
Черчил и Трамп су веома упорни људи, оригиналних идеја, неукротиве енергије, који су имали среће у животу и који су, без обзира на грешке које су чинили и на падове, налазили могућности да се поново уздигну на још веће висине.
Много и дуго може да се размишља о сличностима међу њима и стога је важно одмах указати на основно. Када се у њиховим рукама нашла врховна власт над својим земљама и народима, пред обојицом се налазио један исти главни задатак. Са што мање издатака ликвидирати Империју над којом Сунце не залази – Pax Britannica и Pax Americana.
Иначе, у томе нема ничег необичног. Само у сличним историјским периодима тако истакнуте личности и могу да дођу на власт. У мирно и спокојно време доминира сивило.
Сетимо се да је Черчил позван на власт након што је политика његових претходника у хушкању Хитлера и земаља-помагача на СССР потпуно пропала, када се Адолф Хитлер, након што се обрачунао са „добијеним“ савезницима попут Пољске, усмерио на Француску и сломио је у краткој, за Немце готово бескрвној кампањи. Успут је још заузео Данску, Норвешку, Холандију, Белгију и Луксембург. Енглеску је натерао да се срамно покупи на Британска острва пошто је у Француској оставила сву војну технику и евакуисала већи део војника само по милости фирера који је забранио да се заузме Данкерк.
У околностима катастрофалног пораза оних који су пацификовали Хитлера и без обзира на репутацију својевољног и неуспешног човека, Черчил се обрео на власти. Он је морао да даје своју енергију народу исцрпљеном још у Великом рату и Империји која је завршавала свој век и која већ после пола године Другог светског рата није имала средстава да купи оружје и војну опрему. Он је морао да се из страшног британског лава претвори у скромног молиоца и да улази у дугове који су, иначе, исплаћени тек пре неколико година и да се за помоћ раскусурава са САД и у натури. Али, о томе касније.
Трамп је дошао на власт у околностима које су споља мање драматичне. Али, само споља. Трамп ће га вратити на старо место у Овалном кабинету
Стављајући све на једну карту, на постизање светске доминације, Америка није успела да тај циљ оствари и остала је без ичега. Нуклеарна Русија, након што се донекле територијално скупила и након што ју је Запад већ сахранио и поделио на сфере утицаја, на чудесан начин је истрајала и у време Путина опет почела да стиче снагу.
Након што је на тргу Тјенанмен прошла искушење „горбачовштине“, Кина се од испоручиоца робе широке потрошње претворила у светску економску и војну силу, главни ослонац америчких дугова и земљу која сваког тренутка може да уруши САД.
ЕУ, тужни клон САД у Европи, је ушла је у процес распада под теретом нагомиланих унутрашњих противречности. Регионалне авантуре и „обојене револуције“, које су у почетку успевале, почеле су једна за другом да слабе и да доносе огромне губитке. Чак је неприкладно рећи колико су, посебно САД, коштале инвазије на Ирак и Авганистан. Тада је сама Америка убрзано почела да губи свој индустријски потенцијал и технолошко лидерство, суочила се са кризом инфраструктуре и тешким социјалним последицама деиндустријализације која је корисна само за банкаре и глобалне инвеститоре.
Черчил је имао среће. Британску империју ликвидирали су сиви лабуристички лидери који су га заменили 1945 године. Међутим, тај процес је започео управо он. Черчил је дугове враћао британским територијама и контролом над кључним земљама које је предавао Американцима у замену за застареле торпедне чамце из Првог светског рата, за тенкове, авионе и другу војну опрему и производе.
После његовог одласка је било јасно да је Британској империји, која је САД сметала у успостављању светске доминације, преостало да живи још неколико година. Оно што се дешавало у време рата је било прикривено херојском борбом са јаким непријатељем Немачком и Јапаном.
Чињеница да је „бреме белог човека“ пребацивано на плећа Американаца, друге земље енглеског говорног подручја, а није припало Јапанцима или Хунима, процес демонтаже Британске империје чинила је готово неприметним за становништво метрополе. При том у много чему и потребним. На изборима 1945 су против Черчила и његових конзервативаца активно гласали војници који нису желели да умиру за британске колонијалне интересе по читавом свету.
Остаје нам да видимо како ће Трамп изаћи на крај са тим проблемом. У том погледу он је већ дао неке директиве. Америка ће се сконцентрисати на саму себе и предложиће већини савезника да се побрину сами о себи. Она ће у свету остати само у регионима који су за њу најважнији. Затвориће базе и из свих другостепених повући војску. Обнављаће своју запуштену економску моћ и инфраструктуру.
Другим речима, вратиће наду у будућност Американцима који су се, захваљујући глобализацији, претворили у најбољем случају у закупце, а у најгорем у примаоце социјалне помоћи и због безнађа насели на наркотике и антидепресиве. Видећемо како ће он и колико у томе успети.
Трампу ће истовремено бити и теже и лакше него Черчилу. Теже, зато што се за Американце неће наћи пријатељских руку којима би могла да се преда сопствена Империја, као што је то некад са њима самима успело Британцима. Сада нема ни Великог рата када би то могло да се деси само по себи и неприметно.
С друге стране, Американцима ће бити лакше зато што они, за разлику од Британаца, имају своју велику, огромну земљу која је уз то у потпуности способна да доминира над својим суседима.
Након што је одустала од колонија, Британија се претворила у малу европску земљу са привеском у облику Комонвелта и бестелесном сенком бивше Империје, која је приморана да делује на финансијском, али несигурном сектору способном да доноси велики приход.
И после одустајања од своје глобалне хегемоније САД ће, ипак, бити огромна и моћна земља и један од полова глобалне власти.
Иако већ много болестан, Черчил је поново стао на чело своје земље од 1951до 1955, будући да се показало да је његова личност веома потребна. И на том попришту служио је својој земљи и читавом свету учинио услугу будући да је САД, којима је била потребна подршка макар једног озбиљног савезника, одвратио од примене нуклеарног оружја против њихових непријатеља у Кореји и Вијетнаму.
А већ годину дана после Черчилове смрти Британија је, заједно са Француском и Израелом, била приморана да преживи крах Суецке авантуре 1956. Черчиловим наследницима није преостајало ништа друго сем да Британију учине једном од водећих европских земаља, приљубљујући се као риба-прилепуша уз велику америчку ајкулу.
Ако се америчка владајућа класа не врати глобалној хегемонији након што Трамп учврсти земљу, он и његови наследници имаће много лакши задатак. Наравно, ако некоме падне на памет таква идеја.
Захваљујући сопственим размерама, економском значају и моћној армији, САД чак неће бити потребно да поново постају глобални полицајац. Њихове услуге, помоћ и подршку многи ће сами тражити.
У томе је велика разлика између Британије и САД.
Ката