Како се хрватски „Домовински рат“ и целокупна тадашња ситуација на Балкану презентује ученицима у Немачкој, Италији или Финској, истраживао је „Вечерњи лист“.
Уџбеници, како се наводи, не именују агресора, не иду у детаље, а нагласак се ставља на то да сви ученици схвате последице национализма.
Ко је био агресор у рату у Хрватској? Ко је био жртва? На ова питања ученици у школама широм Европе неће добити једнозначне одговоре.
Примери уџбеника из Финске, Италије и Немачке, те објашњења професора историје из тамошњих средњих школа показују како се рат у Хрватској тек спомиње у контексту ширих историјских догађања тог доба, завршетка Хладног рата и распада Источног блока и мултинационалних држава.
Постоји суздржавање од означавања народа или система „агресорским“, док се, на пример, појам „Домовински рат“ и не спомиње, пише хрватски „Вечерњи лист“.
„Југославија је под Титом представљена као успешна држава ’трећег пута‘, док су ратови на Балкану ученицима приказани као део сецесионистичких догађања у источној и југоисточној Европи након 1990“, каже професорка Сирка Ахонен са Универзитета у Хелсинкију, која је учествовала у стварању програма из историје.
„Посебна пажња посвећује се национализму. Екстремно насиље у БиХ је забележено. Расправља се о томе како међународна заједница није имала адекватан одговор на ратове“, додаје Ахоненова.
По истој парадигми тај део историје обрађен је у школама у Немачкој, тачније у Баварској, каже Фриц Шафер, професор историје, те шеф тамошњег Одељења за образовне политике Друштва учитеља.
„Не идемо у детаље. Евентуално ако је у разреду ученик из Хрватске или БиХ, испричаће своју причу.
„Ратови у Југославији се приказују у блоку у којем се обрађује крај Хладног рата, а одговорност за злочине ученик треба схватити у контексту пораста национализма са свих страна“, каже Шафер.
Италијански средњошколци пак у својим уџбеницима читају како су „ратна деловања у Хрватској оправдана постојањем значајне српске мањине, али да су уз регуларну војску (ЈНА) у њима учествовале паравојне српске јединице, које су више пута починиле гнусне злочине против Хрвата“.
„Хрватска је пак брзо створила војску и почела да враћа територију. Кад су хрватска снаге дошле до територија које су настањивали Срби, починили су и етничко чишћење, протеравши Србе“, стоји у уџбенику.
„Не бих рекао да је на делу релативизација злочинца и жртве. Нама је важно да ученици усвоје тенденције, као што је етнички мозаик какав је била Југославија и шта се догађа кад таква заједница пропадне или кад порасте национализам, шта се може применити и на друге сличне ситуације. Ученици обрађују и делове есеја бугарско-француског филозофа Цветана Тодорова ’Сећање као лек за зло‘ те хрватске феминисткиње и филозофкиње Раде Ивековић ’Балканизација разума/ума‘ који критички говоре о ратовима“ каже професор Андреа Нарди из Тоскане, који је и водитељ регионалног одбора за матурске испите из историје.
За разлику од Хрватске, рат у БиХ детаљније се обрађује у свим државама — на пример, средња школа „Јацек Курон“ из Варшаве сваке године води ученике трећег разреда у Сарајево. Италијански уџбеници пак напомињу како се у рату у БиХ Срби кроз медије портретирају као агресори, Муслимани као жртве, а Хрвати су неутрални. Слободан Милошевић се пак спомиње у контексту стварања Међународног суда за разне злочине на подручју бивше Југославије.
„Распад Југославије и мртви и протерани (10–25 хиљада мртвих и 320 хиљада протераних до краја рата у Хрватској, те 140–250 хиљада мртвих и 2,5 милиона протераних до краја рата у Босни), те злочини (етничко чишћење, масовне гробнице, напади на цивиле), слике рата и жртава на телевизији и у новинама, утицали су на међународну заједницу, али, пре свега, на савест. Као резултат оформљен је Међународни суд“, стоји у италијанском уџбенику, а уз фотографију Слободана Милошевића тек пише како је „оптужен за злочине против човечности, али да је пре изрицања пресуде умро“.
Вечерњи лист / Б92 / Спутњик