„Деконтаминација“ до Осијека
Лаж о поздравној беседи изасланика српске врховне команде на пријему у Загребу новембра 1918.године, знају већ и београдски врапци (они још преостали од „еуропеизације“ вароши), али већ четврт века једна сорош-баба упорно врши „деконтаминацију“ истине, тврдећи притом договорну али србофобну „истину“, како би видљиво оправдала туђе паре и туђе идеје.
Бака-деконтаминерка, упорно се позива на угледног историчара Богдана Кризмана чији радови не садрже примесе новооткривених „истина“ када се цитирају у целости. Ту ситницу, императив истинитог сагледавања догађаја у његовом реалном времену настанка, сорош-курсисткиње из прошлог века упорно наглашено „заборављају“, али заборавност је баш некако у видљивој корелацији са ставовима хрватских „новоповиестничара“!
Међутим, истина има већ утврђен ток, али да се читаоци информишу (ако им није познат опис Кризмана), да ипак потсетимо на минуле догађаје.
После примирја, суочени са очекиваном талијанском окупацијом јужнословенских покрајина, али аустријске територије, прваци Хрватско-српске коалиције у Загребу формираше хитно делегацију коју су чинили Валеријан Прибићевић, Лаза Поповић и мајор Драгутин пл. Перко. Као изасланици тек основаног Народног вијећа, виртуелне државе Словенаца, Хрвата и Срба коју нико није признао, а савезнице Антанте нису уопште ни мариле за њене гласне вапаје.
Делегација је добила акредитивна писма, молбу за регента Александра и српску владу да упуте српску војску у Загреб, да се спаси што се спасти даде пред долазећом талијанском лавином, која као земља-победник има и оверен Лондонски уговор, у џепу свог војничког копорана.
У тој молби Народног већа СХС за српску владу, дословце стоји:
„Vladi srpske države!
Vojska bivše austro-ugarske monarkije koja se nakon poraza vraća u svoje krajeve, po svoj će prilici biti radi nestašice hrane pretvorena u neurednu hordu, koja će harati i pljačkati.
Kako mi imademo da štitimo od tih nedaća naše zapadne granice, obraćamo se bratskoj srpskoj vladi, da bi nam pomogla zaštititi zemlju i pučanstvo Srijema i istočne Slavonije i staviti svoje čete na naše raspolaganje po prilici na pruzi Osijek- Šamac ……. “
U Zagrebu, dne 4.studenoga 1918.
Za vladu narodnog vijeća Slovenaca, Hrvata i Srba
Odio za narodnu obranu
Dr. M Drinković“
Делегација Народног већа снабдевена свим потребним упутствима, кренула је 5. новембра 1918. из Загреба у велику неизвесност свог пријема, након четверогодишњих страшних злочина почињених над Србима у Двојној монархији, и трогодишњих у окупираној Србији.
Међутим, чим су стигли у Београд, већ 8.новембра 1918. примљени су у команди II српске армије, а непосредно по свом приспећу у Београд примио их је и регент Александар, већ 10.новембра.
Њиховој се молби одмах удовољило, за делегата српске врховне команде при Народном већу СХС именован је генералштабни потпуковник Душан Т. Симовић, који је пре свог поласка у сложену мисију у команди армије упознат са управо одређеном демаркационом линијом, која је договорена у Солуну између тек изабраног мађарског председника владе и генерала Сараја, представника савезничког штаба Антанте на Солунском фронту.
Као савезнички представник, генерал Сарај упутио је захтев начелнику српске врховне команде, да српска војска запоседне демаркациону линију, на дотадањем угарском делу Двојне монархије, а не на територији непостојеће хрватске државе, како данас упорно лажу разни хрватски „новоповиестничари“ и „проеуропске“ историчарке за договорну историју.
На сам дан потписивања „Београдске конвенције“ са Мађарском (13.11.1918.), стигла је у Загреб опуномоћена делегација српске врховне команде код Народног већа СХС.
На загребачкој железничкој станици сачекали су их представници Народног већа и одвели код др. Мате Дринковића, повереника за народну одбрану, који их је пратио до зграде Сабора на Марковом тргу, где је било седиште „Предсједништва Народног вијећа СХС“.
Симовић је предао своје акредитивно писмо и испоручио поздраве српске владе и регента.
У име Народног вијећа СХС, поздравну реч узео је самоиницијативно (?) др. Лорковић (отац будућег министра иностраних послова НДХ!) и почео да говори о формирању „Države Slovenaca, Hrvata i Srba“ на територију „отцепљеном“ од Аустро-Угарске (до Дрине, Саве и Дунава), независне од Србије и Црне Горе, и о њеном признању од српске владе.
Потпуковник Симовић га је пажљиво саслушао и затим му одговорио „Ја немам никакво овлаштење, да Вам дајем било какву изјаву у том погледу и нису ми познате интенције владе. Али, као војник, могу Вам рећи ово: Србија, која је у овом рату дала 1,2 милиона жртава за ослобођење и уједињење своје једнокрвне браће преко Дунава, Саве и Дрине, не може ни у ком случају дозволити, да се на њеним границама формира нека нова држава, која би у свој састав узела све њене сународнике и да – после 4-ро годишњих мука и потпуног пораза непријатеља – остане у позадини и све плодове добивене победе препусти другоме који је у рату учествовао на непријатељској страни.
Србији – по праву оружја, а на основу уговора о примирју са Мађарском који је потписао војвода Мишић, као опуномоћеник команданта Савезничких војсака на Солунском фронту, ђенерала Franchet d Espereya, припада следећа територија – Банат до линије Оршава – Карансебеш – р.Марош – Арад – испод Сегедина; Бачка до линије Хоргош – Суботица – Баја; Барања до линије Батасек – Печуј – Барч и даље реком Дравом до Осека; Срем и Славонија до линије жел. пруга Осек -Ђаково – Шамац ; цела Босна и Херцеговина и Далмација до рта Планке.
Ван те територије, да се можете опредељивати по вољи, да идете са Србијом или да формирате засебну државу.“
Новопроглашена држава Мађарска, хитно је склопила примирје са савезничком командом на Солунском фронту, и Србија је као савезница запосела те територије као део некадашње угарске компоненте Двојне монархије, а лаж о запоседању „делова хрватске државе зарад великосрпских хегемонистичких циљева“, упорно се понавља до данашњих дана!
Сами савезници, већ на мировној конференцији у Версају, знатно ће кориговати ову демаркациону линију на штету новостворене краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Мегаломанска настојања Хрватске, да после међународног признања од стране Ватикана, Немачке и Естоније као првих пријатеља, попуни своју „кифлицу“ трају до данас.
Део те стратегије је и лагање о „великосрпским окупаторима“, који ипак нису дозволили злоупотребу победе српске војске, у којој су Срби из делова Двојне монархије и из Америке чинили трећину борачког састава, који засигурно није ратовао за франковачко-клерикалне циљеве!
Тете контаминерке, упорно загађују историјску истину, за интерес великохрватске клероусташко-атлантистичке новокомпоноване идеје – „Слаба Србија, јак Балкан“ – !
Време је за јаку Србију, да би Балкан био и миран и стабилан!