Пише: Ненад Кецмановић
fakti.org
„Идуће године, после затварања Хашког трибунала, судска архива биће поверена на чување Сарајеву и смештена у репрезентативном здању старе градске Вијећнице“, јављено је недавно из главног града Холандије, али није изазвало већу пажњу српских медија.
Зачудо, Архив неће остати у Хагу, где је овај суд столовао и где се налази и Међународни суд правде који се такође бавио тужбом за геноцид у Сребреници, а неће бити ни пренесен у Сребеницу, где је геноцид „извршен“. Неће отићи ни у Њујорк, иако су УН оснивач овог суда, а ни у Вашингтон, иако су САД његов финансијер.
Зашто баш у Сарајево?
Зато што су у Холандији, као и у САД, загарантована права на целовиту информацију и комплетан Архив би био доступан јавности а поготово истраживачима, научницима, новинарима, правницима. Сребреница је, опет, на територији Републике Српске, која је заинтересована да се што пре сазна како су изван суднице вођени процеси који су је стигматизовали као „геноцидни ентитет“.
Избором Сарајева, ништа од тога. Напротив! Сарајевски чувари архива побринуће се боље него и саме хашке судије и тужиоци да сакрију све што српске „злочине“ и муслиманско-бошњачку „невиност“ ставља под сумњу. Они су се уортачили у одбрани званичне верзије о грађанском рату у БиХ.
Потписан је и одговарајући уговор којим је озваничена нова фаза успешне сарадње муслиманског Сарајева и западних интервенциониста.
Како тек сада сазнајемо од бившег председника суда Италијана, архивски материјал је осам година припреман да, усудићемо се да претпоставимо, опере лошу професионалну репутацију и још гори морални кредибилитет тужилаца, судија и овог суда у целини, као правног инструмента империјалног насиља суперсиле и њених вазала.
По истој слободној претпоставци, Бошњаци ће се побринути да поставку архиве у Сарајевској већници додатно прилагоде шеми по којој су били невине жртве, а Срби, помало и Хрвати – злочинци.
Откуд нам такве негативне претпоставке?
После свега што нам се последњих деценија дешавало у Хашком трибуналу и око њега, нико ваљда није толико наиван да очекује да из Хашког архива у Сарајевској већници сазнамо зашто је Насер Орић ослобођен, зашто нико није оптужен за Возућу и Скелане, зашто није суђено муџахединима који су се фотографисали са одсеченим српским главама, зашто нико од власти у Сарајеву није оптужен по командној одговорности за Казане, за стрељање у Великом парку, за неколико хиљада српских жртава у граду, како је Шешељ ни крив ни дужан „одрапио“ 12 година у притворској јединици у Шевенингену, итд., итд.
А, такође, неће бити изложене одбране оптужених и њихових адвоката, експертизе одбране и сведоци одбране, које је судско веће игнорисало. А што је најважније, у старој градској Већници у Сарајеву неће бити архиве о политичким и међународно-политичким узроцима избијања грађанског рата у БиХ. Неће бити стенограма о мајоризацији српских представника и Скупштини, Влади и Председништву, ни о Цимермановим инструкцијама Алији Изетбеговићу да повуче потпис са Лисабонског споразума, који је био последња шанса да се избегне рат.
Неће бити ништа о америчкој опструкцији европских мировних иницијатива, као ни о стратегији САД да продужавањем рата изнуде борбено ангажовање и останак НАТО у Европи и после пада Берлинског зида.
То је препуштено Сноудену и Викиликсу, које САД гоне по свету не зато што лажу, него зато што откривају непријатне истине о политици суперсиле.
У Хашкој судници стављен је табу на те опасне везе и када би неко од оптужених, адвоката или сведока поменуо кључну улогу САД у босанкој трагедији, закуњале судије би се нагло тргле, нервозно прекидале говорника, правиле паузе, подизале тон и претиле. Укратко, ни у једном тренутку нису заборављали откуда им стижу баснословне плате.
Суд се идуће године затвара и ваља прећи на маркетиншку фазу чишћења непријатних трагова. Његови менаџери морају да похране непрегледна брда материјала који се годинама гомилао у његовим депоима.
Да није ријеч о метафори, могли су се уверити оптужени, њихови адвокати, експерти и сведоци јер су одмах по доласку у Хаг за сваки предмет добијали гомиле папира који нормалан човјек не би стигао пажљиво да прочита ни месецима након предвиђеног окончања процеса. Да би се од тога направио сређен материјали селекција пожељних прилога, требало је много рада и памети, али и познавања прилика на терену.
Постоји индиција да је тај големи и сложени подухват у Хагу иза сцене координисао један релативно анонимни Сарајлија. Ни Бошњак ни Србин ни Хрват, бриљантно интелигентан и тотално аполитичан, био је идеалан кадар за високо софистициране позадинске послове у Трибуналу.
Овог, пре четврт века још младог човека, природа је обдарила таквом памећу и талентом да се суверено кретао у најразчичитим областима, од источњачке филозофије, балистике, музике и анимнираног филма до информационих технологија. Са ратом је избегао из града, а јавио се само једном од бројних сарајевских пријатеља који су навраћали у Хаг.
„Радим нешто поверљиво за Трибунал и од вишка прихода купујем некретнине“.
А приликом двочасовне посете породици у Сарајеву, међународна полиција је обезбеђивала читав кварт. Ако не од Сноудена и Викиликса, можда једног дана када више не буде важно, и од њега сазнамо нешто од онога што недостаје у архиви, а нисмо до тада знали.
Трамп је, не само у предизборној кампањи него и као новоизабрани Председник, изјавио да неће да понавља грешке претходника и да САД више неће рушити режиме у иностранству и обрадовао читав свет. А ту негде, јел да, спадамо и ми са простора бивше Југославије. То, међутим, не значи и да ће поменуте грешке Трамп ретроактивно исправљати, чак ни у мери у којој је то било уопште могуће. Али, ако већ неће бити ратних репарација и одштете за настрадале и истина би била лековита. Неће је бити ни о Украјини, Ираку, Либији, Египту, Сирији, па што бисмо баш ми били часни изузетак.
У данас 95% муслиманском Сарајеву и претходно прилагођена Хашка архива временом ће селективно нестати у некој „поплави“ или „пожару“. „Босански јавашлук!“ У сваком случају, САД и западни савезници су обезбедили вишеструки катанац за своју нејавну улогу у распаду ех Yu и рату у БиХ.
Из депоа Хашког трибунала би се, поред осталог, могло много сазнати о „геноциду“ у Сребреници. Међутим, Срби у Србији су законом против негирања геноцида, сами себи забранили да истражују шта се стварно догодило у Сребреници. А ако то падне на памет некоме Србину из Српске, добиће верзију верзије Архиве која представља политички маркетинг Хашког трибунала и бошњачког естаблишмента.
Очекивања да ће са затварањем рад Хашког трибунала постати мета стручних и научних анализа и оспоравања озбиљних западних представника правне струке, изјаловила су се. Актери су напросто о свему унапред мислили.
Али, Боже мој, недавно је после сто година откривено да су британске службе увукле САД у Велики рат тако што су Немцима потурили лажну информацију да амерички путнички брод превози оружје за покрет отпора у Европи.
Од немачког торпеда настрадало је неколико стотина цивила, а остало је позната историја Првог светског рата.
Дакле, има наде.
Ката