Недавно се у срцу Београда, тачније у Скадарлији, догодило нешто што потврђује тезу „да је данас најтеже бити Србин у Србији“.
Ово је прича о кувару кафане „Капетан Коча путује“ Марку Орељу, који је добио отказ јер се побунио против извођења нацистичке песме „Лили Марлен“.
Прича о овом догађају је поделила домаћу јавност. Док су се једни стављали на његову страну, пружајући му подршку, многи од њих и помоћ, други су осуђивали његов, како кажу „музички неукус“ јер забога, ово је нежна осећајна и песма! Да ли је?
ВОЂА НОЋНИХ ВУКОВА ЗА НЕМАЧКИ DER SPIEGEL — ВЕЗАН САМ ЗА СРБИЈУ ОТКАД ЈЕ КРВАРИЛА ЗБОГ НАТО-А
Да ли су та четири постарија Немца (плус шездесет) икада чули за Шумарице, пре него што су дошли у Београд, да се забаве наручујући да им Роми, на увце свирају Лили Марлен? Да ли су чули за стрељаних, преко 300 гимназиалаца и ђака, од којих су неки имали и испод 15?
Верујем да јесу. Њихове године су доказ да сасвим сигурно морају знати понешто из сопствене историје. А и из туђе.
Да би требало да знају да су њихови преци, стрељали голобраде школарце у некој тамо земљи на брдовитом Балкану, такође терајући неке тамо Роме, да им свирију ту нежну и осећајну „Лили Марлен“песмицу. Да би на крају свог крвавог чина, те исте музичаре такође убили. Рекло би се да је баш дирљива и емотивна осећања, изазивала та песма код њихових предака.
Можда су ова четири немачка туриста то знала, али заборавила. Али, ми нисмо. Није ни јунак наше приче кувар Марко Орељ, који је чувши тактове Лили Марлен, изашао из кухиње и затражио од музичара да прекину са извођењем. Након тога је позвао менаџера кафане, Драгана Недељковића који му је одбрусио „да није његов посао да уређује музику и да може да иде кући ако му „Лили Марлен“ смета“.
Очигледно да је тај менаџер преспавао часове из историје, па му је појам нацистичке окупације Србије од стране сународника тих туриста, непознаница. Хајде што је преспавао часове из историје, него што је такође прсекочио и часове из патриотизма, моралности, колегијалности, и пре свега човечности.
Слепо следећи угоститељску флоскулу «муштерија је увек у праву», менаџер Недељковић је отпустио дугогодишњег познаника и колегу не питајући да ли ће и када ће наћи други посао? Драгане Недељковићу, надам се да мирно спаваш?
Међутим, постоје они код којих је дух патриотизма, човечности, емпатије и жеље да помогну некоме, већи од свих изведби „Лили Марлен“, зарад бакшиша и полтронства страним туристима.
Синоћ је Марко Орељ посетио клубску кућу Ноћних вукова у Београду, који су му понудили несебичну помоћ у проналажењу новог посла. И не само у томе.
«Овде имаш искрену браћу, шта год да ти треба у контакту смо, шта год, само реци и помоћи ћемо» изјавио је један од вукова, ветеран 63 падобранске.
Марко је иначе на питање шта му је потребно, једноставно одговорио: »Посао»
Ноћни вукови су му поручили да ће све урадити да му пронађу бољи и боље плаћенији посао, јер по речима једног од вукова «најбоља освета је живети добро.»
А онима који ће и даље бити спремни да себе стављају у својство адвоката одбране „Лили Марлен“, Ноћни Вукови поручују да покушају да ту исту „нежну и осећајну“ песму отпевају негде у Израелу или Русији.
И још би приде могли да додају поздрав «Зиг Хајл» на крају да утисак буде комплетан.
Само што изражавамо основану сумњу да не би било ни аплауза, ни бакшиша.
Да се разумемо нисмо ми примитивни балканци без музичког укуса, само нам поштовање према невиним жртвама које су умирале уз тонове ове песме, не дозвољава да се та песма овде чује.
Јер колико сутра може се десити да неком другом дојчланд туристи падне на памет да затражи да му се у кутију са извезеном свастиком или кукастим крстом запакују „десет са луком за понети“. А неки тамо менџерчић сервилно одговори: „jawohl“.
текст:@ Лола Ђорђевић