Често се питам о разлозима и времену зачетка закамуфлиране, а понекад отворене нетрпељивости западних, пре свега, прагматичних англосаксонских земаља према Србији. Таквом ставу према Србији прикључују се и Немачка и њена „рођака“ Аустроугарска, будући да су Британијом и Немачком од 1714. године владале хановерске, а од 1826. до 1918. године Сакс Кобург и Гота династије. Ове и Шлезвиг Холштајн династија владале су већином европских и нордијских земаља, укључујући и балканске: Румунију, Бугарску и Грчку. Кривуља тих односа може да се прати кроз читаву српску историју. Као англосаксонске подразумевају се Велика Британија, као родоначелник тог света, затим САД, Канада, Аустралија и Нови Зеланд. А под њиховим вековним утицајем и многе земље Комонвелта.
Да се подсетимо појединих манифестација поменуте тезе, уз ризик да извесне изоставимо или само додирнемо.
Како год се Србија дипломатски или геополитички поставила, Англосаксонци су имали другачији, често супротан став са мање или више тешким последицама по Србију и српски народ.
На пример, у време кад се Србија, грчевито и само уз помоћ Русије у Првом српском устанку 1804–1813, а без савезника у Другом српском устанку 1815–1817. борила за ослобођење од вишевековне турске окупације, западне земље, пре свих Британија и Аустроугарска, преговорима с Портом у сопственом интересу, подржале су доминацију Турске над Балканом.
Кад је Србија војничким победама у балканским ратовима 1912–1913. ослобађала не само своје већ и територије суседних земаља од Турака, Британија и земље под њеним утицајем, посебно Аустроугарска, уплашене од нарастајуће српске снаге, све су чиниле да Србију сведу на патуљка на Балкану. Заправо, био је то увод у крвави Први светски рат.
После Сарајевског атентата Гаврила Принципа над аустроугарским престолонаследником Фердинандом и његовом супругом Софијом 1914. године, као несрећним симболичним наговештајем борбе народа у Босни за ослобођење од аустроугарске нелегалне (а од Запада толерисане) анексије, што је био повод за објаву рата Аустроугарске Србији, Србија је тада, па све до данас, код западних, посебно англосаксонских историчара, остала главни кривац за избијање Великог рата 1914–1918. године. Рата у којем је Србија претрпела велике губитке и демографски дугорочно десеткована.
И без обзира на допринос Србије савезничкој победи у Првом светском рату, Запад је, опет са Британијом на челу, преко масонских и других канала, приволео Карађорђевиће и Пашића да у државу Јужних Словена формирану на рушевинама аустроугарске и турске империје, приме Хрвате и Словенце. Сведоци смо да их је, 72 године касније, Запад, са истуреном Немачком и Ватиканом, отворено подржао да напусте СФРЈ у крвавом грађанском рату, уз наметнути став да је за све то крива Србија!? Од тог имиџа кривца наша земља ни данас не може да се ослободи.
Док су мирно и неодлучно В. Британија и Француска, пре свега, али и САД као неутрална земља, гледале нарастање војне и оружане моћи и освајачких тежњи Хитлера, Британци су тајним каналима осмислили и помогли пуч од 27. марта 1941. који нас је увукао у рат с Хитлером, у коме је Југославија имала око 1.700.000 жртава, што је износило 10,6 одсто укупне тадашње популације. Пољских жртава је било око 18, совјетских око 14 одсто од укупног становништва. Упоредимо то са француским жртвама од 1,5 одсто становништва, са британским од један проценат или са америчким жртвама од 0,2 одсто становништва. А на крају рата, баш на Ускрс 1944, Србију су засуле бомбе западних савезника када је погинуло више српских грађана него у немачком бомбардовању, у априлу 1941.
Мада су британска круна и српска династија Карађорђевића у рођачким везама, после успеха југословенских партизана у Другом светском рату, Британија је нашег краља пустила низ воду, а преко Черчилових геополитичких акробација приклонила се Титу и комунистичкој влади у Југославији. После краће „љубави“ Черчила и Тита на Вису и у Италији, Британија и Запад су Југославију дефинитивно занемарили. Да би затим, на Јалти, велики манипулатор Черчил, на салвети, пола Југославије предао под утицај Совјета, а пола наводно задржао у западној сфери. После Черчиловог предавања на Вестминстерском колеџу 5. марта 1946, у Фултону (САД), и најаве „гвоздене завесе“ између атлантског света и СССР-а, Југославија је цела остала иза те „завесе“. За „братски загрљај“ СССР-а после тога опет је била крива Југославија. После краће обнове симпатија, због Титовог раскида са Стаљином 1948. однос се трајније није променио. Србију и данас третирају као потенцијалну сферу руског утицаја.
И поред њихове начелне подршке југословенском статусу оснивача (1961) и предводника Покрета несврстаних, као могуће равнотеже између два војна и политичка блока, подозривост Запада према мегаломанским Титовим идејама никада није престајала.
У току најављеног распада СФРЈ (уз чувено питање: Шта после Тита?) Запад и Англосаксонци, уз подршку Ватикана и папе Војтиле, отворено су се ставили у заштиту сепаратиста Словенаца и Хрвата. Југословенска творевина, некадашња њихова инспирација, више им није била потребна.
Драконским санкцијама, а затим НАТО бомбардовањем, без одлуке Савета безбедности УН, због „односа према албанској националној мањини“, западне земље предвођене САД, изазвале су велике људске невоље и жртве, као и разарања цивилних и индустријских објеката у целој СР Југославији. То су чиниле земље које, у својим демократским уставним системима, не признају чак ни постојање националних мањина.
Овом темом треба да се, аналитички и свестрано, позабаве наши познаваоци геополитике, јер је она од великог значаја за будуће постављање Србије у глобализованом свету.
Аутор: Владимир Првуловић, Професор универзитета
Извор: „Политика“