Пише Радован Тврдишић
fakti.org
У буци обичног дана често превиђамо тихе процесе који неприметно али дубински мењају глобални друштвени рељеф. Дуго година су ти процеси били негативни по малог човека али чини се да је коначно дошло време да и тиха већина мало ужива у тренутку.
Наравно да не знамо да ли ће се тај лепи тренутак претворити у победоносно подизање понижених и увређених или ће бити само кратак интермецо до потпуног тријумфа бахатих и бесних, али добро је да после дугих година у којима је светом царовала нељудска корпоративна интелигенција и безличне индивидуе поново живимо дане у којима личности сијају јаче од корпорација.
И то се не дешава захваљујући западним медијима и моћним логистичким ешалонима већ упркос њима. Трамп је само последњи у низу доказа да после пар конфекцијских деценија испуњених ситним и безличним чиновничким духом поново живимо у свету аутентичних људи који инспиришу и одушевљавају упркос западној медијској бодљикавој жици.
И зато је добро за духовно здравље мало стати, препознати тренутак и радовати му се. Јер, Путин је данас глобално утицајнији од CNN и BBC. Новак је, упркос тренутном засићењу и сталним медијским нападима, инспиративнији од Најка, а Кустурица и Михалков су културолошки доминантнији од политички подобних Оскароваца.
Асанж и Сноуден су несумњиво храбрији и бунтовнији од Бетмена, Супермена и осталих суперхероја јер су се, без маски, ризикујући своју слободу и животе супроставили наднационалној корпоративној хидри.
И док су се деведесетих и почетком миленијума маркантне фигуре јављале само повремено и то на геполитичкој периферији попут Кубе, Србије, Венецуеле, Либије и Сирије, данас том кругу припадају и номинално људи запада попут Трампа, Фаража, Марин Ле Пен, Орбана или Клауса.
Откуд сад то?
Можда је посреди повећана мудрост нових генерација ојачаних због горких искустава свих оних претходних? Можда се ради о несвесној потреби глобалног народа за живим узорима после деценијске холивудске поплаве виртуелних сурогата? Можда се ради о вишем промислу? Или о свему томе заједно?
Шта год да је разлог, чињенице говоре да светом данас поново ходају аутентичне личности упркос још увек израженој превласти холивудског медијског козметичара.
Тај свемоћни медијски чаробњак ипак није могао да од моралних креатура попут Хилари или Мадлин Олбрајт, Солане или Холбрука, Бернара Левија или Анђелине Џоли створи примамљиве личности. Ни најбоља шминка није сакрила моралну наказност оних који су требали да нам омиле Запад као најбољи од свих светова..
Напротив..
Што су их више шминкали све су ружнији били.
А онда се поново појавише људи од крви и меса и вратише нам наду да планета ипак може бити боље и племенитије место. А свет који се заситио тешке корпоративне индустрије поче да их слуша желећи мало људске поезије. Јер глобални народ се уморио од лажи и двоструких аршина.
Постало је очигледно да је, некад неодољиви, амерички сан резервисан за минорну и незајажљиву мањину. Људи су пожелели неке друге, мање одвратне физиономије и неки нови, социјално праведнији политички циљ.
Зато Путин и друге личности са људским ликом, уз све међусобне разлике, могу бити и колективни несвесни одговор на бљутаву неолибералну животну понуду. Упркос потрошачким подстицајима и медијској принуди људи једноставно не желе да буду аутоматизовани медиокритети.
Иако се део човечанства поклонио корпоративном телету и тиме постао неспособан да спозна чак и свој лични интерес, већина људи још увек разликује добро и зло, истину и лаж, правду и неправду.
Време медијске хипнозе пролази. Свет почиње да даје имуни одговор..и да разликује људе од нељуди.
Агент Смит (лик из филма Матрикс) као парадигма корпоративног сорошоида, који нам је годинама кројио судбину, више није тако застрашујућ. Збуњен новонасталим околностима, он постаје предвидљив, спор па чак и смешан.
Зато немојмо трампити радост за суморни фатализам разумних песимиста већ препознајмо тренутак и уживајмо у њему.
Будућност је ионако неизвесна.
Ката