„Савест наша нас приморава да плачемо када Руси плачу, и да се радујемо када се Руси радују…“ рекао је једном Свети Владика Николаj Велимировић, а Ноћни Вукови Србије су још једном показали да брат брата у невољи не заборавља.
Није прошло ни седам дана како су испред амбасаде Русије у Београду Ноћни Вукови палили свеће и одавали последњу почаст… А сада, опет.
Зашто Боже? Зашто узимаш најбоље? Зашто деца остају без родитеља, мајке без синова и кћери, зашто се остаје без најмилијих? Питања, која су се могла прочитати, на од туге окамењеним лицима Ноћних Вукова, који су ту да одају последњу почаст погинулима.
Пред руском амбасадом колона људи који су дошли да упале свеће, оставе понеки цвет и упишу се у књигу жалости. Међу њима и Ноћни Вукови.
Прилазе један по један и пале свеће за покој душе погинулим.
У амбасади у том тренутку хор РТС завршава Мокрањчеву литургију којом се уз песму и сузе опрашта од својих колега, чланова ансамбла Руске Армије „Александров“.
И Ноћне Вукове за чланове ансамбла такође везују веома лепе успомене. Као сведок братске љубави и дружења је остала заједничка фотографија, настала после концерта у Дому синдиката 2015. године.
У тишини, са сенком туге на лицу, ови чврсти момци се уписују у књигу жалости.
„Трагедија… Свет је изгубио дивне људе“ написао је старешина Ноћних Вукова, Дејан Ристић.
„Поносан сам што сам имао ту част да у мом Београду присуствујем концерту ансамбла Александров“ , речи су Светозара Пејовића.
„Најдубље и најискреније саучешће православној браћи“ кратка али емотивна порука још једног од Вукова, Зорана Анђића.
„За друга, за брата, за војничку част… За домовину, за православље, за беретку… Без испаљеног метка на бојном пољу… На плавом небу и у плавом мору, неста’ чета другара, чета браће… Неста’ ведра песма. Само мир и тишина вечна… Нека вам је вечна памјат браћо“, написао је најмлађи од присутних Вукова, Сергеј.
Нека им је вечна памјат… Србија их неће заборавити.
Лола Ђорђевић