Када је ријеч о одлукама америчког Сената и других органа администрације САД-а, ја од њих већ деценијама не очекујем ништа позитивно, каже за Њуз Фронт новинар, координатор покрета „Не у рат, не у НАТО“ у Црној Гори Игор Дамјановић. Да ли ће нова Трампова администрација донијети неке позитивне промјене, показаће вријеме.
Пошто формална транзиција власти у Вашинготну слиједи кроз мање од 10 дана, данашње усиљено гласање у Сенату могло би да представља покушај одлазеће структуре да новом предсједнику САД отежа реализацију политичког програма, који би требао да подразумијева редукцију значаја НАТО пакта и смањено уплитање САД у унутрашња питања других земаља. Ову одлазећу структуру персонификују представници Демократа и њихови савезници у Републиканској странци, који су попут злогласног сенатора Џона Мекејна, јавно били против избора Доналда Трампа за предсједника САД.
Управо је сенатор Мекејен главни иницијатор усиљеног уношења у дневни ред ове спорне резолуције. Међутим да не иде све баш глатко, показују два момента. Прво, гласање о ратификацији прошлог мјесеца је одложено. Друго, посјета сенатске делегације Црној Гори планиране за 2. јануар, на чијем челу се требао наћи управо Џон Мекејн, отказана је.
Стога, исход данашњег гласања у америчком сенату није једноставно прогнозирати. Уколико преовлада разум и политичка коректност међу сенаторима, одлучивање о ратификацији протокола о приступању Црне Горе НАТО-у, могло би поново да буде одложено и сачека формално преузимање дужности Трампове администрације.
Што се тиче грађанских протеста у Црној Гори, сматрам да на њих не би требало да утичу одлуке било ког политичког органа у иностранству, укључујући и Сенат САД. Да ли Црна Гора треба да буде чланица било ког војног и политичког савјета, унутрашње је питање нашег друштва и на њега само грађани Црне Горе могу легитимно одговорити на слободном и демократском референдуму. Уколико, а како власт најављује све су прилике да хоће, одлучивање о приступању Црне Горе НАТО-у буде повјерено нелегитимној парламентарној већини, масовни грађански протести намећу се као једини одговор народа на најављено политичко насиље.
Да ли ће, и у којој мјери грађанских протеста заиста бити, зависи највише од опозиционих партија и њихових лидера. Политичке партије у највећој мјери и даље артикулишу друштвено-политички живот у држави, посједују развијену структуру и друге ресурсе, и због тога је њихова одговорност у конкретном случају највећа.