Живот српских повратника у општине и села Федерације БиХ и даље је, 21 годину после рата, веома тежак. Цена коју плаћају за повратак на своја прератна огњишта је, кажу, превисока, а услови живота – на рубу достојанства.
Једна од њих је и Стоја Марић, која се по завршетку ратних дејстава вратила у Витовље крај Травника. Пре две године суочила се са великим проблемом – мештани Бошњаци пресекли су јој водоводну цев и илегално се прикључили на њу, како би – напајали своју стоку!
“ Реч је о Мухарему Лангићу, који очигледно има проблем са нама повратницима. Пресекао је водоводну цев која иде до моје куће под „изговором“ да мора стоку да напаја, иако има сопствени прикључак, а на то још и неколико оближњих извора које може користити у те сврхе. На све моје молбе господин Лангић се оглушио. Почео је да ми прети, говорио ми: „Ја сам се за ово борио, не треба ни да имаш воде, овде свим Србима треба искључити воду“. Претње као и пресецање цеви пријавила сам полицијској станици у Бабановцу“ – испричала је за „Новости“ Стоја Марић.
Након што је остала без сопственог прикључка, морала је да користи воду са оближњих извора која је хигијенски неисправна.
“ Принуђена сам да сакупљам и кишницу, што би могло да угрози моје здравље“ – очајна је Марићева, која живи на пољопривредном имању, узгајајући стоку.
Због лоших услова живота, нарочито откад немају воду, Марићи, Стоја и њен синовац Славиша Момчичевић, у неколико наврата жалили су надлежним органима, али без конкретног одговора и помоћи.
“ За прикључак воде, за који је била задужена општина Травник уз учешће мировних снага јединица КФОР, није нам издата дозвола, па смо се обраћали Мати Јозаку, помоћнику начелника у Служби за избеглице, расељене и стамбене послове, са захтевом да нам потврди да је прикључак рађен легалним путем, у оквиру програма за избеглице. Нисмо добили никакав писмени одговор, само телефонски, да уколико буде требало, спреман је да у улози сведока да исказ о томе“ – објаснио је за „Новости“ Славиша Момчичевић.
НОВОСТИ