Уколико анализирамо догађаје у свету током 2016. године, можемо констатовати низ важних, па и пар за многе неочекиваних догађаја, потом наставак низа процеса који су у току у претходном периоду. Сумарна оцена свих ових догађаја и процеса, је да је настављен тренд дуг безмало деценију, да се светски поредак сада већ сасвим и свима видљиво, помера ка мултиполаризму.
Пише: Др Драган Петровић
Када сам 2010. године, објавио између осталог, као синтезу својих вишегодишњих истраживања и запажања претходно објављених у низу других мањих радова, књигу научну монографију „Ка мултиполарном светском поретку“ (у издању Центра за развој међународне сарадње и Издавачке куће Пешић и синови) највећи део стручне и научне јавности у Србији је то доживео као неаргументован, или у најмању руку претеран рад, пошто су се они углавном још бавили падом Берлинског зида и одавали пангерике САД као неприкосновеној сили, сматрајући да ће свет још дуго живети у монополаризму са само једном неприкосновеном силом Америком. У свом првом од до сада два одбрањена докторска рада одбрањеном почетком 2007, „Русија на почетку XXI века- геополитичка анализа“ као и у низу других научних књига којих сам аутор („Демографска обележја савремене Русије“, 2007, „Геополитика постсовејтског простора 2009“, „Русија и Европа“, 2010, „Интеграциони процеси на постсовјетском простору“, 2010, „Равнотежа нуклеарне моћи САД и Русије“, 2012, „Енергетска политика Русије“ 2015 и низу других), указао сам на то да ће управо Русија, анализирајући њене унутрашње снаге, ресурсе и успон, као и спољну политику коју предводи Путин, бити носилац промена на међународном плану заједно са Кином и у мањој мери другим силама БРИКС, што такође није наишло на сагласност већег дела стручне и научне јавности у политичким, социолошким и другим сродним наукама, да не говоримо о блокираности медија да то иоле прихвати и као потенцијалну могућност. Највећи део научне и стручне јавности у Србији, посебно неке образовне универзитетске институције као целине сматра да је САД извојевала у процесима 1990-91, кључне предности и да је тада преко ноћи створен монополарни светски поредак, и хегемонија у идејно-концепцијском смислу неолиберализма завршена ствар, и слично Фукујами да то представља „крај историје“.
Сада је и многим неверним Томама, јасно да су ово планетарни процеси који су незаустављиви, и ова 2016. година је то показала, односно да без обзира што сви важни догађаји и процеси у њој нису били праволинијски, дакле искључиво у правцу наставка и појачавања процеса преласка светског поретка ка мултиполарном, укупан биланс наводи да се њихова убедљива превага одвија у том, већ ранијих година трасираном правцу.
Оно што је специфичност пак 2016 календарске године, је да су управо у самим силама носиоцима, како је то навео Валенштајн, центра светског система успостављеном (привременим) монополаризмом и неолибералном концепцијом дакле САД и Британији, које су имале и највише користи од једног овако накарадног и за остале земље света (ван ширег „центра“ који је обухватао и западноевропске силе, Канаду, Јапан и др) веома штетног система, – доживеле значајне унутрашње ударе, који заправо показују тешко незадовољство широких маса становништва англосаксонских сила, тим системом, чији су највећи заштитници управо званични Вашингтон и Лондон, те елите ових земаља. Ради се конкретно о Брегзиту у Британији oствареном противно вољи већег дела њене политичке, друштвене и медијске елите, и победе Трампа на председничким изборима у САД, такође противно тежњи већег дела њене елите, тим више што је Трампова концепција у више својих важних тачака противна континуитету до садашње дугогодишње политике Вашингтона.
Ова два иначе сматрам међусобно повезана феномена, Брегзит и победа Трампа, су везана за незадовољство у самом центру империје глобализма и неолиберализма широких маса становнивштва ових сила: наиме толико је непопуларна и лоша неолиберална концепција и војно-политички и сваки други притисак на остале земље света у служби империјалне политике малог броја, али изузетно утицајног глобалне елите, да се то чак и ту морало негативно одразити. Питање је ако је просечном Американцу или Британцу ова наметнута неолиберална концепција лоша, (иако је он на сваки начин субвенционисан, по питању „хлеба и игара“), како је то у земљама полуперферије и периферије, односно земљама у транзицији и Трећем свету које од оваквих концепција (опет изузев сада тамо врло, врло танког слоја компрадора и владајуће елите) имају и на макро, и на индивидуалном нивоу само штете. Неолиберализам као концепт отима од сиромашних и даје све већа богатства све ужој групици изузетно богатих, и то је главни разлог и Брегзита и победе Трампа. Стога је његова опозиција у свету праведна и нормалан и изнуђен потез, док додатно Срби, Руси и многи други народи томе могу додати своје додатно незадовољство геополитичким притиском глобалиста управо на наше народе и земље. Заправо избори у САД и Брегзит су показали, као и бројни референдуми протеклих деценију и кусур диљем Европе по питању ингеренција Уније, листом неуспели за комесаре Уније и отуђене апаратчике у Бриселу и Стразбуру, да опозиција наметнутом неолибералном поретку долази као изнуђен потез највећег дела становништва планете које је у том процесу оштећено и притискано, а то је и већина у саом Центру система, у САД и Британији, упркос блокади медија, и притиску највећег дела елите.
Током 2016 године, наставља се ерозија Европске уније и то на један вишедимензионалан начин – одсуство заједничке кохезије, што се показало на низу питања, од мигрантске кризе до односа уведених санкција према Русији, неспремности на даље ширење, негативан биланс готово свих од неколико одржаних референдума који су се макар индиректно тицали Уније (мађарски, холандски, италијански и изнад свега онај најважнији у Британији – Брегзит), даља криза економска посебно у земљама периферије Уније попут Грчке, Португалије, Шпаније, Бугарске, Румуније, али и Италије и др, серија терористичких напада са позиција исламског фундаментализма у кључним земљама Уније и др.
Током 2016. године Турска је имала више „инфаркт“ ситуација, где је важан неуспео пуч против Ердогана (пре тога криза око обарања руског авиона), али се стиче утисак да се званична Анкара значајно приближила озбиљној сарадњи са Русијом, што резултира и оживљавањем концепта јужног тока 2, сарадњи по питању сиријске кризе, супротстављању екстремном исламском тероризму и др. За Русију је изузетно важно да у перспективи буде изграђен неки од облика Јужног тока чиме би се смањила на том правцу зависност од географског прелаза преко територије Украјине највећег дела гаса и енергената за континентални део Европе.
И по питању сиријске кризе, сада је већ јасно да је руска интервенција у принципу донела добитак јер је режим Асада био у тешкој војно-политичкој позицији, што се у међувремену битно изменило на боље.
Руска спремност да смањи испоруку нафте иде у прилог стабилизацији цена нафте на светском тржишту, што одговара Руској федерацији као извознику. Русија је у пар наврата током 2016, пласирала обвезнице за страна правна лица чија продаја добро иде што учвршћује финансијску позицију земље и показује да је упркос санкција већине западних земаља, позиција земље и даље атрактивна у међународном финансијском тржишту. Добар је и правичан гест да се део тих средстава од стране државе улаже за она правна лица у Русији која су посебно изложена санкцијама од стране САД и ЕУ.
Током 2016 боравио сам као гостујући предавач на два руска факултета у два наврата (мај, септембар-октобар) укупно више од месец дана у Москви, Нижњем Новгоороду и низу других градова Централног региона и Волго-Вјатске регије. Уверио сам се да је рубља у само пет месеци битно порасла, стабилизовала се економска и финансијска ситуација у земљи након великог пада националне валуте нарочито током 2015. Земља има развијен социјални систем који спречава да се економска криза настала увођењем санкција западних земаља због украјинског конфликта посебно одражава на најсиромашније слојеве. Рецимо ручак у студентској мензи у Нижњем Новгороду и Књегињину где сам био кошта око једног евра, а вожња градским аутобусом је око 25 до 30 динара, примера ради у Беораду је вишеструко већа, при сличним износима плата у вредности еура. Да не говоримо да за свако новорођено дете држава даје породици противвредност помоћи од око 10 000 долара. To је уосталом и резултирало стабилизацијом демографске слике земље, па се из тешког минуса, негативног природног прираштаја, током последњих година преобратило у благо позитиван, што је огроман успех. У Русији на сваком кораку видите голим оком да се гради, завидан изглед руских градова и по провинцији, стање саобраћајница, културни и спортски објекти, то је све у узлазу. О томе говори и важан податак да су руске власти успеле да 2016. године додатно побољшају позиције своје земље на ранг-листи Светске банке Doing Business.за чак 11 места. Иако сам у контактима са руским колегама на Универзитету економистима видео одређен мањак одушевљења за чињеницу да је рецимо још увек значајан део финансија у земљи у рукама неолиберала, укључујући делом и Централну банку, у овој календарској години Путин је преузео снажан притисак у том правцу, о чему говори између осталог и смена (плус хапшење због мита) министра за економски развој Уљукајева, а који је врло важан по утицају међу неолибералима у земљи. Такође неке рокаде у ширем врху Централне банке су у правцу смањења утицаја неолиберала. Биланс руске економије у 2016 је стабилизација, неће бити раста друштвеног бруто производа, али ни пада, што је вероватно успех гледајући важне факторе као што је наставак санкција западних земаља, пад цене енергената на светском тржишту, трошкови рата у Сирији…Управо се у 2017 очекује раст руске економије (вероватно и осетан) на основу стабилизације у 2016, години.
Нису сви догађаји важни у 2016 календарсој години били у правцу слабљења глобалистичких снага у свету. Рецимо у Бразилу, важној сили БРИКС, актуелна председница импичментом је суспендована, њена функција је замрзнута, што је омогућило да представник проглобалне неолибералне опозиције формално отвори Олимпијске игре у Рију. На тим истим играма руски спортисти су рецимо због наводног допинга десетковани, али су и поред тога укупно посматрано постигли завидне успехе. У Аустрији је кандидат из редова евроскептика за мало изгубио изборе. Међутим, са друге стране у Бугарској је победио проруски кандидат, као и у Молдавији, што показује да се ствари на Балкану мењају. Грујевски има шансу да формира владу у Македонији, што све заједно начелни договор Русије и Турске да се пројекат Јужни ток може реализовати, чини прилично реалним за остварање. Кина развија свој концепт пута свиле и на Балкану о чему говори и стратешки пројект брзе пруге Пиреј-Будимпешта и спремност за сарадњу по низу економских питања са балканским земљама.
Потпуно је јасно да победа Трампа, Брегзит, опште јачање утицаја Русије, али и Кине и осталих сила које се залажу за мултиполаризам, даје огромне могућности да и на Балкану дође до крупнијих промена, што је све велика шанса за српски фактор. За сада је заустављен процес у Конгресу САД придруживању Црне Горе НАТО, а Додик одлично води Републику Српску, о чему говори и реализован референдум и укупна позиција РС. Међутим власти у Србији, у Београду далеко су од нивоа тренутка: тоњење у велики економски спољни дуг због погрешног неолибералног економског модела, антисоцијални закон о раду и неолиберални концепт економије највише погађају широке слојеве становништва што се огледа и у демографском суноврату, предаја све више тапија Приштини и на самом северу Косова (правосуђе је и форамлно предато 10 јануара), уз сумњиво држање око лажираног Ђукановићевог референдума на дан избора у Црној Гори, те одсуство стварне помоћи тамошњој опозицији, да не говоримо о одсуству искрене подршке Додиковим державничким напорима, додатно везивање земље за НАТО преко Ипап и Софе, док у исто време се избегава потписати споразум око руске хуманитарне базе у Нишу, све заједно и много тога другог додатно говори о одсуству државотворне политике на нивоу историјског изазова и реалних могућности за то, мада због до сада не виђене блокаде медија добар део јавности у земљи је недовољно или чак погрешно информисан о свему овоме.
Остаје велика шанса да се у 2017 календарског години наставе у принципу трендови прерастања светског поретка у мултиполарни. Ту су и председнички избори у Француској, где Франсоа Филон кандидат неодеголистичке УМП би био нешто повољнији председник у односу на Оланда (Филон је тражио заједно са још неколико истакнутих француских опозиционих лидера да се укину економске санкције Русији и има више разумевања за савремене трендове у свету), у односу на Оланда, док би рецимо победа Марин Ле Пен представљала стварни тријумф евроскептичних и антинато снага у Европи. Једно је сигурно у центру свих ових планетарних токова све убрзанијег прерастања светског поретка ка мултиполаризму, Русија и председник Путин имају веома важну, вероватно централну улогу, без обзира што укупни економски и у неким сегментима и шири утицај осталих сила БРИКС, пре свега Кине, по бруто показатељима пребацује руски. Само Русија располаже егалитарном нуклеарном и по најважнијим параметрима и оружаном моћи у односу на САД, а њена политика предвођена Путином се супротставља глобализму и у Европи, Азији, па и другим континентима, дакле самом средишту планетарне моћи. Наговештено ресетовање односа између Москве и Вашингтона могло би да пресудно учврсти међународни поредак у свету већ у 2017 години.