План НАТО-а је био да се наше ратно ваздухопловство угаси до 2020. године. Запад ни на ово што смо се до сада договорили неће гледати благонаклоно.
Војна моћ је, поред економске и политичке, једна од три димензије државне моћи. Непотребно је објашњавати шта се обезбеђује набавком новог наоружања и опреме. Без адекватног војног потенцијала не може се бранити суверенитет нити штитити територијални интегритет.
Изгледало је да неће никада, али се Александар Вучић усудио: прихватио је стару понуду Русије да наоружа Србију. Додуше, имао је петље да у први мах испружи само једну „руку“ и добио је шест МиГ-29, плус 30 тенкова. Ништа сасвим ново, али у добром стању и фактички гратис. У изгледу су и ракетни системи „Бук“.
Вучић има отворену понуду да на истом путу иде и даље. Москва је спремна да подржи све на шта се званични Београд усуди.
Хоће ли се Вучић одважити да пође и даље?
Хоће ли му то дозволити они на Западу са којима је повезао своју политичку судбину, а у њихове интересе мртвим чвором уплео даљи пут Србије?
Ако се ипак одлучи – колико ризикује и шта ризикује, с обзиром да и у Берлину, и у Бриселу, и у Вашингтону добро знају да ће Србија, и са овим што треба убрзо да добије, у рукама имати боље карте?
Генерал Момир СТОЈАНОВИЋ, председник скупштинског Одбора за безбедност
Две деценије смо без разлога запостављали технику толико да ће нам модернизација – после које би требало да имамо скоро целу ескадрилу авиона и системе као што је „Бук“ – служити само да излечимо огромну рану.
Војсци Србије су преко потребни савремени телекомуникациони системи, савремена средства за противтерористичку борбу, а то подразумева савремено пешадијско наоружање, са савременим оптичким средствима и далеко већим дометом. И много боља заштитна средства.
Ми смо мала земља и зато нам није потребна јака авијација, колико нам је важна јака ПВО.
Међутим, Запад ни на ово што смо се до сада договорили неће гледати благонаклоно. Како они виде ствари? Сваки купац гледа да купи где је јефтиније. Војна индустрија западних земаља је једна од најпрофитабилнијих грана. Не верујем да је Хрватска у економском смислу способна да плати све што је добила, јер су то јако скупи авиони, него је добила на поклон.
Србија ће трпети притиске, али то нико неће јавно рећи. Нико неће изговорити: ми смо љути што сте узели оружје од Руса, него ће на другим пољима појачати притисак. Две су неуралгичне тачке које Запад може да активира: Македонију и БиХ. Од Македоније да се дестабилизација прелије на Косово и остатак Србије… Сличан сценарио је и са БиХ.
Средства која смо ми добили нису великог домета, одбрамбена су и нису опасност за авијацију изнад Македоније и БиХ.
ФАКТИ: Да ли Западу смета то што после овога можемо добити нешто још озбиљније. Неки С300 или С400…
Ми нисмо у економској могућности…
Велике силе се труде да прошире своје поље утицаја на Балкану. А ми – ми ћемо морати да се определимо.
Миломир СТЕПИЋ, геополитичар, научни саветник у Институту за политичке студије
Mислим да је прошло време глумљења неутралности ( без обзира на то што смо после шест авиона које смо договорили са Русима, одмах набавили и хеликоптере на Западу).
Логично је да после авијације набавимо и озбиљан ПВО. Самим тим што нисмо од Руса узели гас-маске него софистициране ствари уз које иде и обука наших пилота, па резервни делови, посао ремонта и слично – ушли смо у једну врсту озбиљног везивања.
Па ипак би у овом тренутку било право лицитирање да оцењујемо хоће ли смети да се тражи нешто више од договореног, што би указало да ми озбиљно мењамо спољнополитички курс евроинтеграција. Постоје благе назнаке чвршћег става наших политичара, али он је за сада ствар реторике.
Треба прећи на дела, а прилика се управо указала: због Харадинаја могу да прекину бриселске преговоре и да повуку потпис са бриселских споразума. Ето шансе!
Коперникански заокрети су могући – погледајмо Украјину, Молдавију, Бугарску, Филипине.
Наравно, постоје притисци са Запада, али мислим да њихово време пролази и да је сада време да се власт Србије јасно изјасни шта жели. Да ли ћемо да будемо титоистичка Србија са две покрајине које хоће да се отцепе или јака национална држава. Јер, зашто би национално уједињење било јерес, па макар га звали велика Србија или како год?
Наши суседи су навикли да је једина перспектива Србије и Републике Српске да и даље слабе и сада су доживели шок: како одједном авиони, како да Срби имају право не само да се бране него да можда и запрете?
То што је Хрватска бесна на нас што добијамо авионе – то је бесан НАТО. Она прети Републици Српској као гарант Дејтонског споразума и чланица НАТО-а, па сутра може да се исконструише проблем и да дође до „блицкрига“ Хрвата на РС. Неће се смирити док не нападну. То им је у геополитичком великохрватском програму.
Али, и Србија је гарант Дејтона, а сада набавља авионе.
Истина, навикли смо да Србија не реагује (од пада Републике Српске Крајине) и да се само као вербално љутимо.
Све се усложњава. Требају нам прави одговори. Иде се на оно „што мања Србија то стабилнији Балкан“.
У Србији, ма колико се Угљанин и Љајић нису слагали, одједном потписаше споразум, јер им је нека моћ изнад њих то издиктирала.
Сада треба предвидети следећи корак у хомогенизацији муслимана у Рашкој области.
И Црна Гора је жариште: хоће ли ући у НАТО, како ће на то реаговати Русија, где смо ту ми, где су Срби у Црној Гори, да ли су они таоци у НАТО?
Дакле, фитиљ је сув, упаљач близу и можете да запалите кад хоћете (и то прво у Македонији, где су као и у Црној Гори, Албанци језичак на ваги).
Држање наше власти у томе је такво да понавља да смо ми оаза стабилности! А како смо то кад нам је део под окупацијом? То значи да власт сматра да Косово и Метохија није више Србија.
Из свега овога произлази да је закључак да је Влада спремна на политички и спољнополитички заокрет – лицитација.
Душан ПРОРОКОВИЋ, Центар за стратешке алтернативе
Војна моћ је, поред економске и политичке, једна од три димензије државне моћи. Непотребно је објашњавати шта се обезбеђује набавком новог наоружања и опреме. Без адекватног војног потенцијала не може се бранити суверенитет нити штитити територијални интегритет.
Да не идемо даље. Већ је ово проблем за НАТО.
Шест половних авиона у ширим размерама не значи пуно, али је, гледајући на њих из перспективе субрегионалног безбедносног комплекса Западног Балкана, то ипак проблем.
Овим аранжманом са Русијом се нарушава постојећи однос снага у региону, што за NATO структуре јесте изазов.
План НАТО-а је био да се наше ратно ваздухопловство суштински угаси до 2020. године. Остало би нам пар летелица да можемо на интернет-сајту Министарства одбране да напишемо како сами обезбеђујемо своје небо. Никакве друге сврхе не би било.
За мене је занимљивија политичка димензија целе приче. Неопходно је да сада Србија стратешким документима каже шта жели, где себе види, зашто се наоружава. У том контексту би било добро донети системски закон о војној неутралности, затим разговарати са три суседне земље које нису у НАТО о системској сарадњи и координацији активности и према томе изнова сагледати структуру наше војске.
Постојећа структура је дефинисана пре деценију и по, када су изазови, ризици и претње били другачији, када је међународно окружење изгледало другачије. Сада су потребне опсежне и суштинске реформе, али не по стандардима НАТО-а, већ према потребама наше националне безбедности и интереса.
Шта ћемо даље урадити зависиће од тога ко изврши већи притисак – САД и ЕУ или Русија.
Наш курс дефинишу споразуми, а само за последње четири године смо са НАТО потписали три споразума. И како да се сада приближавамо Русији, кад смо се преко IPAP споразума обавезали да Влада Србије промовише благодети чланства у НАТО?
Питање је колико ће спољни фактори трпети Вучићеве осцилације. А у Бриселу су за њега спремили целу листу ствари које треба да уради да би смањио руски и кинески утицај у Србији – од пољопривреде до војске и безбедности.
Зоран ДРАГИШИЋ, професор Факултета за безбедност
То што смо купили авионе од Русије не значи да ћемо постати њени сателити на Балкану.
МИГ-29 има пола NATO-а, па зато не можемо да основу њих да извучемо закључак о промени оријентације.
Наравно, оружје јесте политичка роба. Куповина оружја има свој политички значај. Али, после руских авиона, хеликоптере смо купили од Ербаса.
Не верујем да ћемо набављати ишта друго, ишта што би могло да представља политички сигнал. Јер, ова влада неће мењати своју политику, а још се не зна да ли ћемо имати неку другу владу, односно да ли ће са председничким бити и парламентарних избора.
Курс, наравно, не зависи само од наше власти, али са друге стране не видим ни назнаке да ће доћи до икакве промене.
Диана Милошевић, Факти