Често сам у Србији. На Београдском сајму књига људи су у редовима чекали да им потпишем књиге, а сада сам први пут у прилици да у Мокрој Гори узвратим поздраве свом домаћину Емиру Кустурици, јер он филмовима милује душе милиона мојих сународника, а без душе се, да знате, на свету не може опстати – каже руски писац Захар Прилепин, гост десетог „Кустендорфа“.
Овај ветаран рата у Чеченији, аутор „Патологија“, „Греха“, „Сањке“, „Ципела пуних вруће вотке“, „Обитељи“, романа и збирки приповедака, који су обележили последње две деценије руске књижевности, брише границе између уметности и живота, „способан да освести и покрене чак и највеће духовне ленчуге“.
– Браћа смо по духу, али и по делима. Чак и о рату слично мислимо, а то није мала ствар. Када је НАТО бомбардовао Србију, ја сам био момак. Сада жалим што нисам обукао униформу, што нисам дошао да се са својом браћом борим. Русија је тада била слаба. Није било сагласја између политичара и народа, а да је оно постојало, моја земља би бранила Србе. Сада свет поново страхује од Руса, а када страхује, више је правде за многе од нас. И ја сам, као што је Кустурица дошао на Дрину, отишао с породицом из града на обалу, у једно село у Донбасу. Моја деца су тамо срећнија него на асфалту – говори Прилепин.
Уверен је писац да светска политичка елита, англосаксонски и европски свет, верује да је слобода само за њих резервисана:
– Они су планету приватизовали за себе. Они су секта, уништавају појединце, државе, нације, многима не дозвољавају право на самоопредељење. Ко воли правду, осећа се усамљеним у таквом поретку ствари. Зато се догађа да људи попут Џонија Депа, који имају наизглед све, долазе у Мокру Гору и у Србију, да у стварности употпуне своја схватања. Права је срећа за овај свет што постоје људи попут Оливера Стоуна, Ноама Чомског, Никите Михалкова, Кустурице… То је попут окупљања људи који се не слажу са успостављеним глобалним нормама.
Радује Прилепина и то што нови амерички председник више верује Владимиру Путину него одлазећој администрацији. То, према његовом мишљењу, не значи да ће добри односи лако бити успостављени, „јер ће нови амерички председник трпети велике притиске центара моћи у својој земљи“.
– Сасвим је нормално да писац у времену рата буде политичан. То је, штавише, део руске традиције, такви су били Пушкин, Достојевски, Горки, Мајаковски… Ова потреба је још јача ако вашу земљу покушавају да понизе и покоре, како у таквим околностима немати јасне политичке погледе. У Донбасу, где сада живим, организујем концерте, изложбе, пројекције филмова. За нас би Кустуричин долазак представљао велику, важну ствар. Позив је упућен, и сада га очекујем међу браћом – истиче Прилепин.
Отварању изложбе фотографија „Десет година Кустендорфа“ у Галерији „Капор“ у понедељак је присуствовао и Прилепин, у ишчекивању српске премијере Кустуричиног филма „На млијечном путу“. После поноћи, концерт у крцатој „Проклетој авлији“ одржала је блузерка Ана Поповић.
– Дрма ме трема! – каже, у шали, Кустурица, уочи премијере филма. – У Москви смо тренутно у 400 биоскопа. У Венецији је било суза и овација. У још двадесетак земаља било је исто. Сада очекујем нашу публику и оне који ће на све ово моје рећи: „Па, добро је, није лоше…
Новости