Пише Јуриј Селиванов специјално за News Front
Предстојећи преговори у Астани о будућности Сирије имају велике шансе за успех захваљујући радикалној промени војно-политичке ситуације након ослобађања Алепа.
У политици ништа није случајно. Поготово ако се том политиком баве стручњаци иза завесе, како то тренутно раде америчке власти и Обамина администрација. Која се, по мишљењу Владимира Путина, све време поздравља, али никако да оде.
Вашингтон је веома осетљив на било какве промене ситуације на Блиском истоку, посебно када, као у Сирији, она није у њихову корист. А пошто ситуација последњих неколико година делује све мање ружичасто за владајуће кругове у САД, није изненађујуће да њихова реакција постаје све агресивнија и истовремено све нервознија.
Сигурно није случајно да су недавно терористи поново преузели Палмиру одмах након историјске победе Русије и Сирије у Алепу. То није могло без учешћа Вашингтона. Чак и неки западни војни стручњаци су признали да је преузимање Палмире било немогуће без непосредног и масовног пребацивања терориста из Ирака, тачније из Мосула, где је на челу офанзиве такозвана америчка коалиција. Нереално је да би авијације коалиције, која контролише сваки сантиметар границе између Ирака и Сирије, случајно пропустила аутобусе и масовни превоз трупа и војне опреме. Логично је да су добили наређење да затворе очи.
Осим тога, у исто време је авијација САД напала код Мосула ирачке снаге, што је довело до конфузије у њиховим редовима, и тиме олакшала притисак на град и објективно помогло ИГИЛ да добије на времену и да прегрупише своје снаге за напад на Сирију. Узгред, прича око овог бомбардовања је брзо заташкана, што очигледно значи да је западној штампи наређено да ућути.
И данас се понавља потпуно иста ситуација. Побеснели напад формација ИГИЛ у сиријском граду Дејр ез-Зор је организован у време када је Сирија направила важан корак ка мирном решењу у фундаментално новој, а за њу много бољој позицији након потпуног ослобађања Алепа. Одлазеће вашингтонске јастребове изузетно нервира овај догађај који они, у својој традиционално непримереној гордости, сматрају као јавни шамар и свим силама се труде да спрече успех мировног процеса. Њихово расположење је сасвим адекватно пренео један од најважнијих прекоокеанских русофоба сенатор Џон Меккејн.
«Ништа није важније од чињенице да су Руси, Иранци и Турци позвали САД да дођу на мирновне преговоре. САД нису лидер. САД нису ни учесници. Како смо ниско пали»
Синхроно деловање најјачих бојевих дејстава ИГИЛ и момената врхунског незадовољства Вашингтона развојем ситуације на Блиском истоку је тако очигледно да нема потребе за формалним доказом. Иако у документима свакако нема трагова, нема сумње да постоји жеља нове америчке администрације да се извуче из ове америчко-игиловске интриге. И Трамп заиста то може да оконча, упркос жестоком отпору.
Штавише, опасност таквог јавног разобличења је најважнији подстицај да се настави отпор. Руски Председник је то јуче јасно рекао. Ако би се открила функционална веза између одлазеће америчке администрације и гнезда светског тероризма – ИГИЛ, то би био највећи мегаскандал у америчкој историји у поређењу са којим би, некада сензационални „Вотергејт“ или „Иран Контра“, изгледао детињасто.
У сваком случају, актуелни амерички војни и политички врх, односно онај њихов део који је одлучио да оде до краја, заиста дејствује у крајњем очајању. Будући да више нису у стању да поремете сиријски мировни процес, те мрачне силе покушавају да ослабе његову вредност користећи и фронталне нападе терориста и закулисане дипломатске маневре, нарочито преко УН чији званичници су већ рекли да планирани преговори у главном граду Казахстана Астану неће играти одлучујућу улогу у одређивању судбине Сирије.
„Ми не видимо преговоре у Астани као супарничке, него их видимо као део помоћног процеса који води до разговора у Женеви“, рекао је званични представник генералног секретара УН Стефан Дјужарик. Чак је и специјални изасланик генералног секретара УН Мистура неће доћи у Астану. То је више него хладан став главне мировне организације на планети према преговорима који могу спасити животе хиљада људи.
Ипак, састанак предстојећег 23 јануара у Астани има велике шансе да постане прекретница судбине Сирије и целог Блиског истока. Пре свега зато што њени темељи нису резултат закулисаних радњи и прикривених интрига, већ импресивне и неоспорне победе сиријских оружаних снага и њихових савезника на бојном пољу. Томе нико у свету, укључујући Запад, ништа не може да пружи као алтернативу . Осим, можда, актуелни хистерични напад на Дејр ез-Зор који ће, без сумње, бити неутралисан у блиској будућности као што ће ускоро бити ослобођена и Палмира.
Преговори о Сирији, које је својевремено организовао Запад, су од почетка били неефикасни јер учесници из САД нису били заинтересовани за решење кризе већ за рушење легитимне сиријске власти. То је само по себи чинило ситуацију бесмисленом. Очигледно је било да безусловна предаја није опција са којом би се сагласили Дамаск и Москва. Зато су преговори у Женеви потпуно пропали и њихов наставак у истом формату не обећава ништа добро.
Поред тога, како би се осигурало ефикасно спровођење мировног споразума, неопходно је учешће моћних спољних сила које су спремне да делују као гаранти прекида ватре. Тако нешто пружају само преговори у Астани који се заснивају на заједничкој мировној иницијативи Русије, Турске и Ирана, а потпомажу им сиријске власти. Ове земље, уз потпуну координацију, то могу да ураде без небезбедне „помоћи“ Запада.
У међувремену, Запад је једино убацивао клинове у сиријски точак борбе против глобалног тероризма. Таква им је и позиција данас. У најбољем случају, моћи ће да присуствују преговорима у Астани, што ће да одговара обиму њихових сумњивих „заслуга“ у овој борби. И не постоји ништа што могу да ураде поводом тога. Вашингтон је одиграо своју улогу и изгубио. А после борбе се песницама не маше. Мислим да то Доналд Трамп разуме.
Према томе, нема сумње да ће улога САД у предстојећим преговорима о Сирији бити минорна. Не само зато што нови Председник САД вероватно неће бити спреман да 23 јануара уради било шта значајно. Путин је чак и у томе успео да надигра Вашингтон, координишући велики међународни самит у време када су САД најрањивије. Међутим, Трамп вероватно неће ни имати превелику жељу да започне своје председниковање чишћењем туђих брљотина. Нити ће желети да да ризикује да га свет исмева због покушаја да оживи леш у који се претворила политика коју је водио Барак Обама на Блиском истоку.
Ката