Обавештајна служба непризнатог Косова, која је заправо регионално одељење Ције, саопштила је да је открила „руску шпијунску мрежу“, и у ту мрежу убраја Србе који су трн у оку Приштини. Немогуће је озбиљно схватити тај извештај, нарочито ако се узму у обзир околности под којима се појавио, мада је он, ипак, у одређеној мери опасан, пише аналитичар Јевгениј Крутиков за руски лист „Взгљад“.
Такозвана Обавештајна служба Косова (АКИ) је путем локалне телевизије РТК саопштила да је открила „мрежу руских шпијуна“. Наведена су пуна имена, не конспиративна или иницијали. Сви ти људи су Срби који живе или раде у српским енклавама – пар војних лица, а остатак су новинари и грађански активисти.
У „руске шпијуне“ се убрајају: пензионисани пешадијски пуковник Љубинко Ђурковић, који је био командант у рејону Кошаре за време бомбардовања Србије, пензионисани пешадијски генерал Божидар Делић, сведок одбране у судском процесу против Милошевића и заменик Војислава Шешеља у Српској радикалној странци, бивши официр Службе државне безбедности Србије, а сада познати публициста и политичар Славко Никић, лидери српских општина на северу Косова Марко Јакшић и Славиша Ристић, лидер српске општине у Штрпцу Звонко Михајловић, као и извесни Б. Н., српски новинар из косовске Грачанице, а такође неименовани држављанин Немачке, по професији такође новинар. На челу тзв. мреже је Драгана Трифковић.
У извештају се, дакле, говори о руској шпијунској мрежи, а то што су сви „шпијуни“ Срби (осим једног за кога се тврди да је немачки новинар) је, изгледа, нека случајност.
Међутим, овај неозбиљни извештај може имати и озбиљне последице, пише аутор члака јер је „расположење јавности на Косову такво да се проглашење било кога за „руског шпијуна“ може се сматрати као „позив на линч“.
Слично су извештај прокоментарисали и такозвани руски шпијуни.
„Што се мене лично тиче, ја за својих 66 година никада нисам био службеник ни једне српске обавештајне службе, ни Државне безбедности, ни Безбедносно-информативне агенције, и утолико пре нисам радио за руске обавештајне службе. Циљ свега тога је да се Европској унији покаже „опасност коју Русија представља“ на Балкану, и пре свега на Космету, како би се привукла пажња Европске уније и НАТО-а, изјавио је Марко Јакшић за београдски радио-програм.
Новинар из Грачанице, Живојин Ракочевић, сматра да ово саопштење АКИ подсећа на време када се догодио погром Срба и рушење српских православних светиња на Космету. Телевизија РТК је 17. марта 2004. године пустила лажну вест о албанским дечацима које су у реци Ибар наводно удавили Срби да би се осветили за претходно убијеног српског дечака Јовицу Ивића. Све ово се завршило још једним погромом српског становништва и уништавањем православних светиња на Космету.
Ако оставимо по страни апсурдност тврдње „косовске обавештајне службе“ о наводним руским шпијунима, ипак је потребно дати објашњење с обзиром на то да је шпијунска мрежа проглашена за руску.
АКИ је омање одељење Ције на Балкану, са само 90 запослених и буџетом од три милиона евра. Три милиона за 2013. годину. Сада је повећан управо због „опасности од Русије на Балкану“ чиме је достигао 1% званичног буџета непризнатог Косова. Примања запослених у АКИ су крајње ниска за балканске прилике. На пример, бивши директор ове агенције месечно прима 1 200 евра, што је стварно смешно. Садашњи директор Агрон Селимај одлази у Ленгли као на посао, а његова фотографија са сада већ бившим директором Ције Џоном Бренаном има почасно место и на сајту службе и у Селимајевом кабинету у згради коју су Американци саградили у центру Приштине поред Булевара Била Клинтона. Службом заправо управљају амбасада САД у Приштини и војна база Бондстил код Урошевца.
Ција је створила АКИ након насилног распуштања „Информационе службе Косова“ (ШИК) 2008. године. ШИК је настала од такозване ОВК коју су скоро у потпуности сачињавали окорели милитанати, склони трговини наркотицима и људским органима, одговорни за многа убистава… Зато је Ција уместо ње формирала другу службу са нешто мање лошијом репутацијом. Гарантована је и лична неприкосновеност бившег криминалног начелника ШИК, злогласног Кадрија Веселија, који и поред својих многобројних „научних звања“ важи за невероватно бруталног човека. Након ликвидације ШИК, он се кандидовао за председника Косова, а сада је председник парламента, заменивши Хашима (Змију) Тачија на место председника Демократске странке – владајућег политичког крила такозване ОВК.
АКИ ништа не ради без инструкција из Ленглија. Ако се не обазиремо на садржај поменутог извештаја, стиче се утисак да је он пуштен у склопу борбе против Трампа, додуше, са закашњењем, вероватно због добро извесне црте балканског менталитета. Или је ипак, парадоксално, објављен по хитном поступку.
На такав закључак наводе и лични подаци „руских шпијуна“. Из те групе они каоп очигледну опасност за Цију виде пуковника Ђурковића, који је на челу подраздељења које штити српска села око Урошевца у непосредној близини америчке војне бази Бондстил (другој по величини у Европи после Рамштајна).
Лидери српских општина и енклава су грађански активисти, не професионални политичари који, осим тога, са званичним Београдом имају доста сложене односе. Већ дуго живе у непријатељском окружењу и приморани су на комуникацију са бившим милитантима тзв. ОВК. Новинари су, с друге стране, увек погодан објекат за додељивање статуса шпијуна (историја потврћује такве примере). Ту је и пензионисани генерал Делић који је јавна личност и крајње је глупо оптуживати га за класничну шпијунажу (утолико пре за трећу страну). Можда је само тај неименовани немачки држављанин достојан кандидат за улогу „шпијуна“, али баш њега агенција АКИ није идентификовала.
Једини очигледан изузетак на том списку је Славко Никић. Он је већ легенда светских обавештајних кругова и контрашпијунаже. Почео је каријеру као оперативац у борби против трговине дрогом у старој Југославији, и то управо на родном Косову. Сматра се да је управо он открио француског шпијуна који је водио извиђачко-диверзиону групу на Косову и у БиХ. Животни пут Славка Никића је касније постао трновит. После убиства српског премијера Зорана Ђинђића 2003. године и чистке која је покренута у земљи (такозвана операција „Сабља“) је ухапшен и неко време је провео у затвору. А он је као оперативац који се борио против трговине наркотицима упозоравао тадашњу власт на Земунски клан. Његово хапшење је лако објаснити – лоберална власт је хтела да се реши свих официра специјалних служби и војске који су се противили изручењу Срба Хагу. Никић је данас познати публициста и аутор неколико књига о свом раду на Косову у којима детаљно описује везе тзв. ОВК са трговином наркотицима. Због тога га и тако мрзе у Приштини. Сувише добро је обавештен. Према томе, ни ту није ствар у „шпијунажи“.
Најзабавнији део извештаја је именовање Драгане Трифковић на место „шефа шпијунске мреже“. Крхка београдска плавуша, пејзажни архитекста по образовању, постала је новинарка, а потом и политички аналитичар. Албанске информације о њој су у највећој мери „анализа“ њеног Фејсбук профила, а главни докази у корист „шпијунаже“ су фотографије из Донбаса, Москве и Јужне Осетије.
Као директор Београдског центра за геостратешке студије, она из породичних разлога живи у два града – Београду и Москви, што се такође може протумачити као доказ о „шпијунажи у корсит Русије“. А обавештајна служба тзв. Косова није могла ни да идентификује чланове породице, што сведочи о томе да извештај припреман у журби.
Као политички аналитичар са специфичним погледима, она је у августу прошле године посетила Јужну Осетију где је присуствовала састанку за округлим столом који је био посвећен годишњици проглашења независности као и комеморацијама посвећеним почетку грузијске агресије 2008. године. У истој делегацији из Србије у Чинвали био је и потпуковник Ђурковић. Њихова заједничка фотографија са министром одбране Јужне осетије Валеријем Јахновецом такође може бити „доказ“.
Трифковићева је боравила и у Донбасу где се срела са борцима из српског добровољачког одреда што никад није ни скривала. Сасвим је природно да се у тим ситуацијама мушкарци у маскирним униформама фотографишу са својим сународницима. Такође се као „доказ“ третирају и фотографије Драгане Трифковић са разним особама које се помињу у извештају АКИ и све оне су преузете са њеног Фејсбук профила или других доступних извора. Као једини аргумент који није са Фејсбука наводи се чињеница да је Трифковићева „нелегално боравила“ на „Косову“ у пратњи мистериозног немачког новинара. Они су боравили у српским енклавама и у Косовској Митровици не узимајући „косовску визу“, односно, са становишта Приштине – „нелегално прешли границу“. Друга ствар је што Србија не признаје независност Косова и ни један Србин здравог разума неће узимати „косовску визу“.
Свим овим анализама друштвених мрежа може се приписати и ниво обуке сарадника АКИ и њихова професионална параноја којом обично компензују недостатак знања.
Највероватније све ово је повезано са масовним медијским притиском о наводној „руској претњи“ који је пратио предизборну кампању у САД. Претпоставка је да су Албанци на овај начин желели да се додворе Западу, али нису знали како. Комбинација свих ових фактора имала је за резултат провокациону акцију која може створити проблем, не само људима поменутим у извештају него и многима другим.
Већ недељу дана круже гласине о наводној припреми Србије за велику војну операцију против „Косова“ за коју ће такође Русија бити оптужена, због закључења неколико крупних уговора о унапређењу српске војске. Ова медијска надувавања информација се уклапају у контекст предизборне кампање у Србији где се у априлу одржавају председнички избори. И никако не треба заборавити да је Балкан „европско буре барута“.