Пише Мирослав Лазански
Сада већ далеке 1987 године био сам гост немачке армије, обилазио сам немачке војне базе и јединице, па на крају службене посете стигох и до Берлина.
Наравно, до Западног Берлина, где су ми прво показали двориште команде где је стрељан пуковник Фон Штауфенберг, вођа неуспелог атентата на Хитлера и где је на спољњем зиду некадашње Вермахт команде постављена спомен-плоча свим тада стрељаним официрима који су били учесници завере против Хитлера.
На плочи је текст у смислу да су ти стрељани официри били противници нацизма и да су пали као жртве нацизма.
На моју опаску да су се побунили против Хитлера тек 1944 када су се савезници већ искрцали у Нормандији а Совјети били већ пред вратима Рајха, домаћини су се само кисело насмешили.
Истог дана поподне одвели су ме пред Берлински зид. Сав ишаран разнобојним графитима, права уметност, где је свако цртао шта је хтео и поручивао свашта.
Направио сам једно десетак фотки и вративши се у Загреб, у оквиру текста како су зидом одвојени западни и источни део Берлина у две тадашње суверене немачке државе, графички уредник листа „Данас” пустио је моју фотку Берлинског зида на којој је у боји нацртана она мушка ствар, а испод је неки шаљивџија са наших простора дописао оно „је… зид”.
Колегијум листа „Данас“ одмах је реаговао шаљући ме не дисциплинску одговорност с оптужбом да сам свесно снимио „ону ствар” на Берлинском зиду и да сам ту фотку намерно пустио у оптицај.
Моју одбрану да сам то снимио као мој скромни допринос рушењу мрског Берлинског зида и уједињењу две Немачке и као моју добру процену шта ће се ускоро десити са тим зидом, колегијум није прихватио и кажњен сам са десет одсто од плате.
Графички уредник се типично загорски извукао са: „Нисам се штел мешати Лази у посел”.
Толико година после Берлинског зида, због којег ипак није избио рат између Запада и Истока, ми се сада бавимо зидићем у Косовској Митровици који је за Албанце сада симбол подељеног града, а за Србе на северу Косова последња физичка зидана одбрана и последњи чврсти укопани гарант да их Приштина неће преко ноћи протерати. Да неће бити неке нове косовске „Олује”.
Пошто су из Приштине најавили да ће у фебруару сигурно срушити зидић иако на зидићу нема графита, посебно не увредљивих на рачун Приштине.
Замислите да је на зидићу она ствар са Берлинског зида, или да је онај фрескама украшени воз имао уместо фресака на вагонима споља исцртано оно што сам снимио на Берлинском зиду и да смо с таквим цртежом послали воз на «Косово».
Можда би га и пустили јер такав цртеж не можете сврстати у национализам нити у националну провокацију, пошто је реч о ствари интернационалног карактера.
Иначе, помно пратим стајлинг Федерике Могерини и примећујем да је за последњи неуспели састанак Срба и Албанаца у Бриселу имала нову фризуру: испеглана коса благо фенирана, али и оштро резана на унутра.
Питајте психологе шта значи када жена скрати фризуру оштро на унутра. Шта жели тиме да поручи?
Отворена за конструктивни дијалог, за споразум и узајамно разумевање. Ми јавно кажемо да пристајемо на све, да дајемо све од себе да би Федерика била задовољна, а она као да не разуме нашу племенитост и оданост европским вредностима.
Заправо, како нама у Бриселу иде све горе и горе, Федерика је све лепша и лепша, што ме озбиљно брине, јер господин Хашим Тачи је својевремено у Рамбујеу шармирао и Медлин Олбрајт.
Једноставно се, као национално свестан Албанац, мушки жртвовао за албанску ствар, а све остало је историја.
Како је у међувремену господин Веља Илић одустао да се и даље жртвује за српску ствар, конкурс је отворен. Лепа Федерика нам преко збуњене Маје Коцијанчић наређује да се смиримо. Мајко мила и српска историјо..
Када је због нових граничних табли на југословенско-италијанској граници 1974 године, а зона „А” и зона „Б” правно још тада нису биле регулисане међудржавним споразумом, када су Италијани у Стару Горицу на нашу границу послали своју 190 оклопну бригаду, маршал Тито, кога у Србији неки зову бравар, послао је на границу три дивизије, у Пулу скоро целу ратну флоту, а на аеродроме Плесо, Церкље, Пула и Бихаћ око 200 борбених авиона.
Италија је била чланица НАТО, ми тада од Совјета нисмо имали било какву подршку јер је 1968 и интервенција у Чехословачкој још лебдела као сенка на нашим односима са Москвом. Али је „бравар” обукао маршалску униформу и отишао на командно место Виница у Словенији.
Амерички је амбасадор у УН три пута за месец дана долазио у Београд да моли да не заратимо са Италијом. Италијани су попустили и годину дана касније дошло је до Осимских споразума.
Можда су то била друга времена, други актери кризе, али је чињеница да је „бравар” знао како са Италијанима, а и Софија Лорен и Ћина Лолобриђида биле су на Брионима.
После тога између нас и Италијана није било зидова. А и Федерика је Италијанка..
Извор Политика
Ката