Пише Матеуш Зардзевјали, Super Express, Пољска
Интервју са јерменским римокатоличким свештеником Тадеушем Исаковичем Залеским о недоследности пољске политике према Украјини.
До сада Влада „Право и правда» (PiS) у контактима са Украјином није покренула питање волинског покоља и кључних тема. Међутим, у интервјуу за Do Rzeczy, председник странке Јарослав Качињски је рекао: „Ми не можемо прихватити чињеницу да се у Украјини формира култ људи који су организовали масовно убиство Пољака“. Како оцењујете политику „Право и правда“ у овој области?
Она је веома недоследна. Током 2013 године, странка PiS је гласала за то да се криминална дела УПА и дивизије Ваффен СС «Галичина» против Пољака у источној Креси (историјски део Пољске који данас припада Белорусији, Украјини и Литванији) подведу под геноцид. А онда су 2016 „Право и правда“ спровели резолуцију у Сејму. И многе друге радње су у супротности са том одлуком.
Које?
На пример, подршка Председнику Порошенку који, супротно историјској истини, слави људе који су криви за покољ. Тако се догодило да PiS, са једне стране говори истину о геноциду, а са друге стране подржава оне који га негирају. У исто време Влада веома бледо реагује на инциденте који се дешавају у Украјини, као што је рушење споменика Пољацима у Хути Пењацкој или на скрнављење споменика у Биковни. Сваки пут видимо слабу реакцију са пољске стране, као да се „Право и правда“ боји да одговори на ове догађаје. Ово подсећа на чувене речи Леха Валенсе: „Ја сам за, па чак и против“. Јарослав Качињски, који у Пољској има апсолутну власт, би требало да артикулише неке ствари. Желимо да нешто предузме.
Шта на пример?
Пре свега, 90% жртава УПА нема гроб. И ништа се не ради да би се ситуација променила. Идеја је да се поставе макар крстови тамо где нема споменика или плоче. Да се прикупе кости и да се сахране по хришћанским обичајима. Ти људи су убијени а њихове кости су закопане без организоване сахране. Владајућа странка би требала да предузме кораке у том правцу. С друге стране, не можемо пасивно слушати све те лажи које стално понавља шеф украјинског Института за национално памћење Владимир Вјатрович. На то је потребно реаговати, као што реагујемо на лажну фразу „пољски концентрациони логори“. Следеће важно питање је 9 април 2015 године, када је Председник Бронислав Коморовски посетио Кијев. Тог дана је украјински Парламент већином гласова усвојио закон који не само да велича починиоце, већ омогућава прогон људи који бране историјску истину, укључујући и странце. Ситуација сада изгледа овако. Ако пољски држављанин, који говори истину о покољу, одлучи да оде у Украјину, неће моћи да пређе границу или ће бити предат суду. Влада „Право и правда“ на то уопште није реаговала. Пољска подржава Кијев и издваја средства за то из свог буџета. Нешто нам ипак дугују заузврат.
Присталице меке политике према Украјини наглашавају да су наши суседи у процесу формирања свог националног идентитета и да траже своје националне „хероје“ који нису повезани са Совјетским Савезом. И зато их проналазе међу члановима ОУН / УПА. За то би требало да имамо разумевања?
Пољска не би требало толерише лажи. Украјина постоји око 25 година. То је дуг период да би држава створила здраву основу, укључујући и историјску политику. Сада можемо са сигурношћу рећи да је прослављање злочинаца УПА лош пут. У име пријатељства, Пољска би Украјинцима требало да покаже да нису у праву, јер све то неће трпети ни остале европске земље. УПА није убијала само Пољаке, већ и Јевреје. Израел и западне земље никада не би пристали на то да се убице Јевреја назову херојима. У међувремену, Украјина има своје праве хероје. То је, на пример, гетман Петар Конашевич Сагајдачни или Симон Петљура.
Ката