Пише Владислав Шуригин
Украјинци стално гранатирају мирни град од милион становника, а ја бих нацистима поставио ултиматум да у року од једног дана повуку трупе и престану са гранатирањем.
Ако не би тако поступили, подигао бих у ваздух авијацију и наредио ударе по системима ПВО. Затим бих им разорио систем управљања јединицама, потом сурово и са посебним цинизмом уништавао артиљерију. Још бих „помножио са нулом“ десетак државних здања у Кијеву и послао Прву тенковску армију и још копнене армије на туристичко путовање по украјинским степама.
Претворио бих Украјину, ту политичку наказу, у крњетак стиснут између Русије, Пољске и Белорусије..
Ево, због овога ја никада нећу бити Председник Русије!
ВЛАДИМИР ПУТИН..ТАЈНА ЗА ТАЈНЕ СЛУЖБЕ
А Порошенко је кренуо на све или ништа настојећи да, по сваку цену, испровоцира Доњецку и Луганску Републику да крену у напад. Да би могао да Русију окриви за пропаст „Минска-2“, да преговарачки сто залије крвљу, да Трампа и Путина окрене једног против другог и пре него што стигну да један другог процене и виде у чему би могла да буде равнотежа интереса.
Порошенка напред гура очајање.. Његова економија јури у провалију. Само рат и улога жртве агресије могу да му обезбеде опстанак.
На то га подстиче Меркелова која не жели да призна Трампову доминацију над Европом коју је компоновала.
За Донбас би офанзива била улазак у унапред постављену замку.
Види Бог због чега ја не бих могао да се обуздам. Заиста је претешко гледати у очи намучене деце и стараца Донбаса препуне бола. Требало би имати нерве Титана расхлађене до апсолутне нуле да би се то издржавало и да се не откачиш и да у грлу угушиш команду „Напред!“
Само су донбаски артиљерци срећни људи. Они у мртвачки сандук „Украјине“ забијају своје ексере калибра 82, 125 и 152. Пали! Пали! Не треба сумњати. Они имају довољно пројектила да и даље узвраћају..
Сваки задобијени дан прецртава месец власти украјинских нациста који у овој игри губе све што су у њу уложили. Само, сваки дан доноси нову смрт људи које убијају у креветима и у колевкама, на трговима и у болницама, у аутомобилима и док стоје у редовима.
Дивни млади људи умиру, али не дају ни метар својих позиција.
Шта треба да има превагу?
Свети, праведни гнев и право да се казне злочинци, да се помешају са земљом, да се натерају да је немоћно једу у смртним мукама? Или геополитичка партија прорачуната до последњег потеза, са победом која ствара нову реалност и нову будућност за стотине милиона људи?
Само, не за оне који ће погинути наредне ноћи..
Шта је исправно?
Не знам!
Зато ја и не могу да будем Председник Русије..
Ката
fakti.org