Уобичајене анализе међународних односа, комуникација у економској и дипломатској сфери – више нису поздане. Промијењене су матрице понашања, на снази је правило да нема правила. Без обзира које параметре користили, а то су према ранијим матрицама били економски и политички интереси због којих би се стварали нови и кидали постојећи савези, схватамо да више ништа није исто. Оно што је остало непромијењено јесте потреба за новом технологијом, за новим вриједностима, контролом простора и ресурса. Императив је бити први и најмоћнији. Моћ се не дијели ни са ким.
Дипломатија више није оно што смо сматрали дипломатијом, медији више нису медији, на „великој шаховској табли“ дозвољено је све. Међународно и хуманитарно право и све усвојене повеље немају скоро никакав значај и постоје једино када се на њих позову САД и „стара Европа“. Политички циљеви се постижу инструментализацијом невладиних организација и медија, те коришћењем културне дипломатије. Незаобилазан у том смислу је и пети борбени простор, нематеријалан, неомеђен и неодређен, а способан да упије све врсте ратних игара – сајбер простор.
У функцији рата су и они медији који су постали анти-медији, пуко средство за дезинформисање и манипулацију, креатори искривљене стварности, а све у циљу контроле грађана. Борба за умове је постала најважнија арена. Мејнстрим медији су постигли ефекте којих се ни Гебелс не би постидио. Злочини се представљају као свакодневна, рекло би се нормална појава. Одрубљивање главе заробљеном директно се преноси, убиства цивила дроновима приказују се као видео игрице. Корпоративни медији су успјели да напредна Европа осјети симпатије према Исламској држави када губи од Руса у Сирији, јер се Русија усудила да дирне у пројекат неокона који је био у току, и, по њиховом виђењу – савршен. О моћи корпоративних медија говори чињеница да се терористички удари третирају као нормална друштвена појава, грађанима се поручује да се на терористичке нападе треба да навикну. Ко су извршиоци напада? Кодирани терористи којима су исплаћене велике суме новца како би обезбиједили фамилије, изабрани из реда лабилних, болесних личности, и којима је лако манипулисати. Увјерени да спроводе Божији вољу починили су најтеже злочине.
Шест корпорација помоћу 230 медија утиче на перцепцију 300 милиона Американаца, као и на цијели европски континент, у шта се, наравно, убрајају државе које граниче са Русијом и Балкан. Корпорације контролишу чувене медијске куће, а ипак су у великој борби коју су водили против актуелног америчког предсједника и транзиције власти изгубили. Њихове лажи пласиране преко fake news анулирали су независни медији, углавном портали. Ни Билберберг група са оперативцима попут Сороша није успјела побиједити истину. Ипак, fake news су постале метод политичке конфронтације, парадигма којом се одређеном регијом, као што је Балкан, може балансирати и по потреби почети рат.
Неокони настављају свој рат са Трампом. Још се уздају у импичмент и милијарде долара уложене у обојену револуцију у властитом дворишту. Они желе задржати одређене континуитете, надајући се, ако ипак сви њихови напори у рушењу нове власти пропадну, компромису са Трампом. Анализирају Трампове изјаве којима се критикује Русија и стичу убјеђење да Трамп не „глуми“ и да не критикује Русију да би доказао да није руски човјек и да му Руси својим сајбер акцијама нису помогли да постане предсједник. Уосталом, Трамп не мора објашњавати да није било руских хакерских напада. Америчке службе безбједности могу само показати податке колико је на разним нивоима било сајбер напада, али не могу доказати које владе су нападе изводиле, јер технички не могу одредити „ДНК“ нападача. То се успјело једино приликом несофистицираних упада Ирана и сличних држава. Једино што могу документовати су бројни њихови покушаји да се пробије сајбер заштита руског министарства одбране и заштита фабрика високе технологије и савремених оружаних система. Русија се не може уништити као Југославија стварањем дониране опозиције, мејнстрим медија, и уз помоћ невладиних организација. Једноставно, у Русији НВО и опозициони лидери не управљају судовима као што је то случај на Балкану. Не помажу ни реакције појединих европских лидера, попут Меркелове, која је током америчке предсједничке кампање одмах након Клинтонове поновила оптужбу да је Путин лично изводио хакерске нападе.
Циљ неокона је да користећи лажне медијске вијести држе Блиски исток у полуратном стању. Уистину, ситуација на Блиском истоку би могла да се искомпликује јер је Трамп поновио Керијеву замисао о слободним зонама у Сирији. То иде у прилог жељама Турске, јер неокони у Турској виде идеалног партнера за кавкаску кампању. Турска има сјајан геополитички положај за то. Помоћу туркофонских земаља могла би изазвати хаос на Кавказу, а због прокламоване борбе против тероризма могла би и стационирати снаге у Сирији. Неокони се надају консензусу са Трампом око Сирије. Руку на срце, како се ствари одвијају, неокони и Трампова опција имају само двије могућности – грађански рат или компромис. Ова друга дјелује реалније. Трамп жели да САД влада свјетском трговином и повећа пратећу војну и цивилну индустрију, од чега би, опет, највећу корист имали неокони. Стога ће Трамп вјероватно постићи тактички компромис са неоконима.
Досадашњи развој ситуације у САД показао је да се више поуздано не зна ни ко је демократа ни ко су тврдолинијаши. Понашање демократа је на ивици хистерије и показало је ново лице Америке – у технологији избора присутна је бјесомучна дискредитација личности и непоштовање властитих институција, што се до сада везивало само за земље Балкана, Јужне Америке, Африке. Амерички грађани понашали су се попут зомбија на Балкану – дували су у жуте паткице, обезвријеђивали властите институције.
Аутор:
Извор: ФСК