Што више моћи неки вођа акумулира у својим рукама, то је уверенији да је незаменљив
Аутор: Милан Мишић
Већина Европљана верује да је њиховој земљи потребан снажан лидер који је „спреман да мења правила игре”, налаз је прошле недеље објављених резултата истраживања једне респектабилне агенције у пет највећих чланица ЕУ (Француска, Шпанија, Италија, Немачка и Британија).
Налази су нова потврда већ очигледне политичке чињенице о глобалном успону популизма, у земљама економски јаким и слабим, у крхким али и робусним демократијама. Победа ексцентричног милијардера Доналда Трампа у САД доживљена је као врхунац тог тренда. Аналитичари се слажу да он има потенцијал да постане најмоћнији Председник у америчкој историји, а у сваком случају нови је члан клуба у коме су Владимир Путин, Реџеп Ердоган, Виктор Орбан, Бенјамин Нетанијаху, Нарендра Моди.
Списак је подужи, са изгледима да се у овој галерији ове изборне године нађу и Мари Ле Пен и Герд Вилдерс. А у њој свакако има места и за портрете са Балкана.
У извештају о поменутом истраживању који објављује сајт euractiv.rs већина испитаника у свим земљама (осим Немачке) потребу за „јаким вођом” образлаже уверењем да је таква личност неопходна да земљу врати на прави пут. Истраживање је такође потврдило неповерење у политичке партије и институције, што је већ осведочено у исходу референдума о изласку Британије из ЕУ и на америчким председничким изборима.
Ово би се могло описати и као „жудња за суперменом”, личношћу која ће сама променити постојеће стање, држати ситуацију у својим рукама и ефикасно решавати све проблеме. Такав имиџ данас веома успешно одржавају нарочито Путин, Ердоган и Орбан, а на обећањима да ће „Америку поново учинити великом” изабран је и Трамп.
Али шта ако је свемогући јак лидер – избавитељ само мит, ако су очекивања да ће са њим ствари кренути набоље, илузија. Иако су неке вође заиста успешне, историја показује да велика моћ која је у рукама појединца у најбољем случају поплочава пут за велике промашаје, а у најгорем за велике националне драме, па и трагедије.
Ово је основна теза књиге Арчија Брауна, британског политиколога, историчара „Мит о великом вођи – политичко лидерство модерног доба”, која се у последње време увелико цитира у настојањима да се објасне актуелни процеси који реафирмишу старо веровање о одлучујућој улози појединца у вртлозима историје.
У демократијама, констатује професор Браун, углавном доминира став да је јак лидер добра ствар. Нико се, уосталом, не залаже за слабог вођу. Није спорно ни да је перцепција снаге лидера и те како важна у изборном процесу, а његов карактер у кризама никако није занемарљив.
Али, мада јаког вођу увек треба сагледавати у конкретном контексту, опасна је колико и раширена илузија да је у савременим демократијама већи онај лидер који доминира у својој партији и влади. Што више моћи неки вођа акумулира у својим рукама, то је уверенији да је незаменљив. Што више одлука доноси само он, то има мање времена да их одмери.
Кад осети велику моћ, јаки лидер по правилу чини све да се она и његово присуство осећају. Обећава на велико, хвали се, у сукобу је са медијима, занемарује институције, игнорише процедуре, пренебрегава владавину права.
У демократији није ни разумно ни сврсисходно да неки вођа има последњу реч о свему. А кад је то случај, онда то, колико о њему, сведочи и о карактеру сарадника којима се окружио, па и о друштву у целини.
Професор Браун потом наглашава да у сваком случају постоји листа пожељних особина неког лидера које би морале да буду важније од његове снаге. То су интегритет, интелигенција, артикулисаност, колегијалност, расуђивање, спремност да саслуша и уважи различита мишљења, способност да апсорбује информације, флексибилност, визија, емпатија, велика енергија..
Не могу сви да имају све ове атрибуте, релативна важност сваког варира у зависности од времена, места и контекста, а кад се подвуче црта, није лако бити прави лидер у право време и на правом месту.
Како се оваква слика уклапа у рам политичких реалности Србије? Рекло би се, перфектно. У том погледу за светом не заостајемо. Премијер апсолутно доминира у политичком одлучивању, лично спасава завејане, пресуђује шта је научни плагијат а шта није, проводи шест сати за говорницом без одласка у тоалет, ради по најмање 12 сати дневно, а мера удвориштва коју му исказују поједини Министри подсећа на неке системе са којима не би требало да се поредимо.
Рекло би се да успону јаких вођа данас доприноси општа егзистенцијална несигурност коју је донела цивилизацијска криза модела развоја, после слома утопије социјализма и све драстичнијих нељудскости савременог капитализма. У том контексту бирачи на лидера пројектују оно што желе да виде. Жељни су великих обећања и свесно занемарују да је превише тешких питања да би само један човек имао све одговоре.
Ката
Извор Политика