Ситуација на Балкану је све заоштреније, из месеца у месец све је више сукоба и неразумевања међу суседима. Приметио је то и Норберт Мејпс-Нидиек, немачки новинар и публициста, стручњак за Балкан и аутор више књига о овом региону. Он је у великом разговору за „Дојче Веле“ приближније објаснио ситуацију како је он види.
«Реторика тамошњих лидера, наравно, у првој линији служи томе да се сопственим бирачима презентују као заштитници. Ако се лоше прича о омраженом комшији, онда се то добро прихвата. Ствара се осећај опасности и истовремено се људима намеће утисак да је управо тај лидер онај прави који ће их заштитити од те опасности. Само по себи то још није опасно, али то може постати опасно уколико развије једну динамику. То је могуће и опасност од тога заиста постоји. Шта је ЕУ слабија и што је слабији њен утицај и њена средства притиска, утолико више ће доћи до таквог једног развоја. Не верујем да ће доћи до преоријентације према Москви или Турској».
«ЕУ је у протеклих 20 до 25 година била једина алтернатива стварању државица у којима једни другима ништа добро не желе. Перспектива „Желимо у ЕУ“ је свугде играла велику улогу. То је почело већ 1991 године кад је Словенија прогласила независност. Тада је словеначки Министар спољних послова Димитриј Рупел рекао да су распад Југославије и уједињење Европе две стране једне медаље. Без једног не би дошло до другог. То значи, зато што се Европа уједињује, распада се Југославија. Тада се размишљало да они који се желе прикључити ЕУ морају брзо да ускоче на тај воз и не би требало да чекају док и сви други буду спремни. Словенија није хтела да буде једно усамљено, изоловано острво у светском океану, већ је хтела да буде део ЕУ».
«Људи верују у ЕУ, они желе да буду део ЕУ, између осталог и због тога што не верују сопственим политичким елитама. Али онда је дошло до преокрета кад је 2014 године започела са радом нова Европска комисија. Нови председник Комисије Жан Клод Јункер је јасно дао до знања да у наредних пет година неће доћи до проширења ЕУ. Тиме што је то изречено тако отворено, затворена су уједно једна врата», објашњава он.
Немачки новинар доноси и јако занимљиво поређење Југославије и ЕУ.
«У свим земљама постоје различите перспективе. То не важи само између Запада и југоисточне Европе. Постоје одређени обрасци које људи имају у главама. Британски образац је био велика зона слободне трговине, једна врста Комонвелта. У Немачкој се увек замишљала једна федерална савезна држава, док су Аустријанци замишљали Аустроугарску монархију. А на подручју бивше Југославије се ЕУ замишља као нека врста Југославије. Паралеле су увек изнова запањујуће. А и сада, кад је ЕУ у кризи, многе људе то подсећа на југословенску кризу. Веома лепо је то описао словеначки економиста Јоже Менцингер. Он је рекао да ЕУ пати од југословенског синдрома».
«То значи да постоји једна економија, али различите нације, различити идентитети и различите економске политике. Резултат тога је да свака нација сматра да ју она друга искоришћава. Као што су Словенци и Хрвати у бившој Југославији страховали да на Косово и Метохију, у Македонију или БиХ уплаћују у једну врећу без дна, тако те страхове у ЕУ имају Немци према Грчкој. Обрнуто су Срби, Македонци и Босанци упућивали на то да Словенија и Хрватска постају све богатије, док у поређењу са тим они постају све сиромашнији. С истим правом Грци то данас могу рећи према Немцима. Те паралеле многи људи у бившој Југославији имају у глави кад мисле на ЕУ», истиче он.
Немачки новинар сматра да Русија не може да понуди много тога на Балкану и зато неће играти важну улогу дугорочно.
«Не верујем да би се те земље сада могле оријентисати према Русији. Москва ту у бити нема пуно шта да понуди осим енергије. Русија би била преоптерећена тиме да сада на Балкану заузме улогу коју је ЕУ до сада имала. Сви то знају. Али Руси могу користити прилику да повремено уплету своје прсте како би ситуацију учинили још тежом», додаје он.
Немачки публициста сматра да Балкан није, како се последњих стотинак година говори, „буре барута“.
«Балкан уствари уопште није буре барута. Буре барута је Европа. Балкан је само фитиљ. Оно што је опасно су конфликти. Они се не дају изоловати. И управо у актуелној ситуацији, у којој је свет постао тако нестабилан и у којем не постоји права водећа сила, сукобљеним странама на Балкану ће бити лакше да савезнике потраже негде међу већим силама. То је ситуација попут оне 1914 године. Од тога се треба највише плашити», песимистично завршава разговор публициста за „Дојче Веле“.
Ката
Извор Телеграф.рс