Иако Москва и Анкара активно преговарају о испoруци руских противваздушних система С-400 „Тријумф“, ни једна ни друга страна не саопштавају никакве детаље споразума, стога се многи питају да ли би то могло уједно да значи и постепен излазак Турске из НАТО-а.
Русија и Турска се налазе у завршној фази преговора око испоруке противваздушних система С-400 „Тријумф“. О томе је саопштио шеф руске корпорације „Ростех“ Сергеј Чемезов, који је додао да се тренутно утврђују модели финансирања.
Да преговори теку успешно потврдио је и министар иностраних послова Турске Мевлут Чевушоглу, који је за тамошње медије рекао да целокупна прича око „Тријумфа“ тече изузетно „позитивно“. Чак се огласила и руска компанија „Алмаз Антеј“, која производи те ракетне системе, саопштивши да, упркос великим поруџбинама, и даље има довољно капацитета за производњу нових који би могли бити намењени Турској.
Наиме, тврде аналитичари, сасвим је извесно да би савезници Турске били бесни уколико Русија инсталира своје системе на територији земље-чланице НАТО-а, јер би преко њих могла да се докопа поверљивих војних података Алијансе.
Међутим, можда је ипак прерано доносити било какве закључке када је реч о тако озбиљном питању као што је излазак из блока једне од кључних чланица Алијансе, сматра заменик директора кримске филијале Руског института за стратешка истраживања Сегеј Јермаков. Он тврди да би Турска могла да искористи читаву ситуацију како би испреговарала посебан статус унутар НАТО-а.
„Требало би имати у виду да Алијанса свакако неће благонаклоно гледати на овакву врсту споразума између Русије и Турске. Својевремено је Турска планирала да купи кинеске противракетне системе, али на крају је одустала од те идеје под притиском НАТО-а. Али у међувремену ситуација се променила, као што се променио и однос Анкаре према НАТО-у“, наводи он.
Јермаков каже и да је С-400 универзални систем, који је намењен како за противракетну, тако и противваздушну одбрану, а Турска се налази у веома трусном региону, стога би С-400 сигурно могао да пружи неопходну заштиту.
У ствари, додаје, то би допринело формирању система регионалне безбедности, како га конципира Москва, те би овај систем би био од користи за све земље региона, за разлику од америчког „ЕвроПРО“, који не доприноси очувању безбедности него повећава напетост у Европи.
Сличног мишљења је и турски генерал у пензији Неџат Еслен, који за Спутњик каже да Анкара нема ПВО системе који могу да откривају циљеве на средњој и великој висини, што представља велики проблем за безбедност Турске, поготову ако се узме у обзир да поједине земље у региону у арсеналу имају балистичке ракете.
„Турска се налази у веома проблематичном региону и напросто мора да поседује сопствени ПВО систем, баш као што га има и Израел“, истиче.
Он подсећа и да је Анкара прошле године одустала од куповине кинеског система због притисака из САД и НАТО-а, а не искључује се могућност да се иста прича понови и са руским.
„Они би могли да нам кажу да пошто смо земља-чланица НАТО-а, самим тим наш ПВО мора бити интегрисан у систем Алијансе, док руски С-400 није компатибилан. Међутим, то би био само изговор. Поред тога, Алијанса би могла да искористи и политички притисак на Турску како би одустала од овог уговора“, додаје Еслен.
Међутим, како у једној земљи то може да представља проблем, у другој и не мора да буде, а Еслен као пример тог парадокса наводи Грчку која купује ПВО системе истовремено и од НАТО-а и од Русије, с тим да су С-300 системи уперени против Турске, док Алијанси, како каже, то не смета.
https://srb.news-front.info/2016/04/15/koja-je-razlika-izme-u-s-400-i-s-500-video/
Истовремено, доктор Митар Ковач, генерал-мајор у пензији и професор са Војне академије, такође сматра да до тог споразума неће ускоро ни доћи упркос томе што преговори дају јасан сигнал да поверење између Русије и Турске расте.
Он додаје и да је мало вероватан сценарио да ће у скоријој будућности Турска напустити НАТО, као ни да ће Русија испоручити то наоружање Анкари, а да Турска заузврат не редефинише своју позицију у Алијанси.
Подсећања ради, С-400 је противваздушни систем одбране који може да обара било какве авионе, укључујући и стратешке бомбардере, као и све типове балистичких и крстарећих ракета на далекој и средњој удаљености.
На дужности у руској војсци је још од 2007. године, а једина земља која је те системе до сада купила од Русије је Кина, док се тренутно воде преговори о испоруци „Тријумфа“ и Индији.