И Русија је имала своје Кошаре. И Русија је имале храбре голобраде младић,е који су се супроставили далеко бројнијем непријатељу. Пре седамнаест година у крвавој бици у Аргунској клисури погинула је чета Псковских падобранаца, бранећи коту 776 од чеченских бандита и терориста који су на њих ишли урлалајући „Алах акбар“.
Погибија ових младића никога није оставила равнодушним. Подвиг ових момака заслужује да се памти. Да се о њему прича будућим поколењима.
Погибија ових момака је изазвала низ контраверзи: једни су хвалили подвиг руских војника, док су други покушавали да буду «генерали после битке» износећи низ замерки на ручун команде па и самих падобранаца. Оставимо нека време да свој суд.
Једна истина је неоспорна- они нису одступили. Они се нису уплашили, иако су сасвим сигурно били свесни надмоћности непријатеља. Они нису кукавички напустили своје положаје, иако су углавном били тек једва пунолетни, док су на њих фанатично јуришали бандити, од којих је већина била под дејством наркотика.
Оно што је претходило бици на коти 776,0 су догађају везани за Други чеченски рат 1999./2000. У току је била противтерористичка операција руске војске која је истерала бандите из Дагестана, сатеравши их у обруч.
Претпостављало се да ће се бандити преко планинских венаца покушати извући из обруча. Војници падобранци заузимају пресудне коте, за које се веровало да ће терористи користити као излаз. Једна од тих кота је била и 776,0
Међутим, противно очекивању команде руске војске да ће терористи покушати пробој у малим групама, бандити су се удружили у једну групу која је бројала, према неким оценама, око 2,5 хиљаде људи. Групу су сачињавали терористи одреда „Џимар“, одреди арапских плаћеника, као банде вођа: Шамила Басајева, Вахи Арасанова, Багауди Бакујева.
Крајем фебруара 2000.год, Шеста чета Псковских падобранаца је добила наређење да заузме узвишење Истивкорт, на коти 776,0 да би, утврдивши се на коти, задржала групе терориста.
Падобранцима Шесте чете којима је командовао потпуковник Јевтјухин и мајор Молодов, придружио се и Трећи вод Четврте чете под командом поручника Јермакова и мајора Достовалова као и извиђачка патрола под командом старијег поручника Воробјева. На тај начин, коту 776,0 је бранило 90 људи
Тог 29 фебруара, над котом 776,0 су се спустили облаци и измаглица. Бандити су већ били у близини.
Напад је почео изненада, мучки, из заседе на извиђачку патролу, која је одговорила на ватру.
Међутим, убрзо је постало јасно да је непријатељ далеко бројчано надмоћнији. Патрола одступа према коти и остатку чете. Приликом одступања гине мајор С. Г. Молодов командир Шесте чете. Упркос погибији свог командира падобранци Шесте чете, нису устукнули ни корак назад. Упркос томе што су пред собом имали двадест пута бројнијег непријатеља.
Напад за нападом. Терористи гранатирају положаје Шесте чете минобацачима. У паузи између гранатирања урлајући «Алах Акбар» покушавају да се попну на коту. Губитака међу бандитима је много, али и међу падобранцима. Гину заједно командири и кадети. Често покушавајући једни друге да заштите.
Јединице које су се налазиле на суседним котама, покушавале су да помогну Шестој чети, али је то просто неизводљиво због огромног броја бандита који су са свих страна окружили шесту Чету и попут звери кодисали на њих.
Авијација такође није била у стању да пружи помоћ због густе магле и букове шуме, која је окруживала коту.
Једину помоћ падобранцима је пружала артиљерија која се налазила на суседним котама. Дејство артиљерије је кориговао капетан Виктор Романов, који је без обзира на рањавање, наставио да наводи артиљеријску ватру по терористима, услед чијег дејства су претрпели велике губитке.
Упркос помоћи артиљерије, бандити су нападали у новим и новим таласима. Долазило је и до борбе прса у прса, са од употребе наркотика, разјареним терористима.
Бандити су у једном тренутку прибегли лукавству, позвавши падобранце да се предају. Викали су: Руси предајте се. Нећемо вам ништа урадити. Нудили су новац, али се падобранци на њихово лукавство нису «упецали». Наставили су да се боре. Скоро сви су били рањени. Заједно са својим борцима, гинули су командири шете. А муниција је бивала на измаку.
Током ноћи(један сат после поноћи) по позицијама теророриста је дејствовано из ракетног бацача «Град». Битка је након тога утихнула. Искористивши предах( од 03 до 05 ујутру) у помоћ падобранцима Шесте чете се пробија Трећи вод Четврте чете, који је био на суседној коти.
Водом је командовао поручник Ољег Јермаков који је за време пробоја, иако тешко рањен, остао да покрива пробој вода. Ољег Јермаков је погинуо, али је вод успео да се пробије до рањених падобранаца, чиме је подигнут морал. Храбри падобранци Псковске Шесте чете схвативши да нису напуштени, одбијају још један налет терориста.
Али живих је остало свега њих неколико. Потпуковник Јевтјухин, који је сво време био на вези са командом, се последњи пут јавља у 06.10 ујутру. Његове последње речи биле су :„Лево педесет! Збогом, момци.“
Чета је кориговала ватру на себе…Све је утихнуло…
Терористи заузимају коту, али се кратко задржавају на њој. Услед беса и немоћи иживљавају се над телима погинулих падобранаца. Дан након битке, када је руска војска успела да потисне терористе са коте, пред очима су им се указала унакажена тела хероја.
Битка за коту 776,0 показала се пресудном за ток Другог чеченског рата. Мале групе терориста које су успеле да се провуку из обруча, су се потпуно деморалисане борбом са Шестом четом, убрзо предале.
Цена коју је Шеста чета платила била је огромна. Погинуло је 84 падобранаца. Погинуло је 84 већином голобрадих младића(од 18 до 20 година) који су своје животе положили на олтар Отаџбине.
И не само за одбрану своје земље. Они су умирали бранећи једни друге. Друг је бранио друга. Старешина војника, војник командира. У смрти, сви су једнаки.
А нама остаје да памтимо…Да никада не заборавимо…Ни наше Кошаре.. Ни коту 776,0
Нека им је вечна слава!
Лола Ђорђевић