Уколико се преговори које „Кока-Кола” последњих недеља води са презадуженим хрватским бизнисменом Ивицом Тодорићем о преузимању „Јамнице” успешно заврше, ова мултинационална компанија освојиће више од 60 одсто хрватског али и петину српског тржишта минералних вода.
„Кока-Кола” је у Србију дошла 2005. године куповином сто одсто удела у фабрици минерале воде „Власинка”. Њен најпознатији бренд „роса” прошле године је имао учешће од 15,7 одсто, а са куповином овдашње „Мг мивеле” (5,34 одсто), која послује у систему „Агрокора”, „Кока-Кола” би се домогла укупно 21,4 одсто тржишног удела.
Све док Тодорић није запао у финансијске проблеме хрватско тржиште минералних вода, а пре свега безалкохолних напитака било је неосвојива тврђава за ову мултинационалку. На тржишту источне Европе „Кока-Кола” је неприкосновени лидер, али се показало да постоје и неки регионални играчи који послују боље од ове глобалне фирме. Тодорићева „Јамница” била је једна од њих. Зато ће „Кока-Кола” улазницу за ово тржиште морати скупо да плати, јер „Јамница” на берзи вреди око пола милијарде евра.
А колико је Тодорић платио карту за српско тржиште?
Преко „Фрикома” он је 2008. године купио 70 одсто удела у пољопривредном предузећу „Нова слога” у чијем саставу је пословала фабрика воде „Мивела” за четири милиона евра, уз обавезно инвестирање од 11 милиона евра. Ту тржишну утакмицу изгубио је Мирослав Мишковић који је преко „Делта аграра” нудио 3,3 милиона евра (и обавезних пет милиона инвестиција). Тако се Тодорић домогао једне од најквалитетнијих минералних вода у Србији, јер у само једном литру има довољне количине магнезијума за задовољење дневних потреба организма. Она је отишла хрватском бизнисмену упркос упозорењима стручњака да су магнезијумске воде реткост у Европи и свету и да се овако благо не треба уступати, посебно не странцима.
Ако се ова трансакција са „Агрокором” реализује, „Кока-Кола” ће постати и ексклузивни носилац права експлоатације минералне воде са изворишта у близини Трстеника. У „Мивели” тренутно ради око 80 запослених, њен пословни приход у 2015. био је око две милијарде динара, а чиста добит 26 милиона динара. Брокери кажу да је реч о брзорастућој компанији чија би цена на тржишту могла да достигне 10 милиона евра, уколико би се продавала одвојено.
Странци већ држе половину тржишта минералних вода у Србији. Четвртина тржишног колача припада компанији „Књаз Милош” која је у власништву инвестиционог фонда „Мид Европа партнери”. Почетком 2015. овај инвестициони фонд, чији је један од партнера и овдашњи бизнисмен Андреј Јовановић (некадашњи власник „Марба”), преузео је посао од „Салфорда” који је газдовао „Књазом” читаву деценију. Овај инвестициони фонд у последњем минуту је поентирао у тржишној утакмици из које је као губитник, у лето 2004. године, изашао наш прослављени кошаркаш Владе Дивац. Ипак, Дивац није одустао од бизниса са водом па је три године касније решио да од бизнисмена Војина Ђорђевића, који је у том тренутку био у дуговима, преузме фабрику „Вода-вода”. Око пословне трансакције вођен је и судски спор.
Бранка Шеровић, директорка Удружења индустрије минералних вода каже да се та групација још од прве приватизације борила за модел докапитализације, док би страна улагања била прихватљива тек уколико постоји потреба.
– Требало је задржати домаћи или државни удео у фабрикама вода које су приватизоване и отишле у руке страних компанија. Овај ресурс је број један у односу на све остале, јер вода се осим за пиће користи и у прехрамбеној индустрији и као енергетски потенцијал – каже Шеровићева. Истиче да тада није било слуха за иницијативу ове групације да се приватизација уради на другачији начин.
– Сада то више не може да се контролише јер неке од фабрика више нису у домаћим рукама – каже Шеровићева.
Неке од њих годинама су одолевале притисцима стране конкуренције. Компанија „Минаква”, чији је тржишни удео око 17,5 одсто, у стопостотном је власништву фирме са Девичанских острва („Глобал вотер инвестмент груп”) али иза ње стоји домаћи капитал породице Богићевић из Новог Сада. Пословни приходи ове фирме у 2015. години били су око две милијарде динара, исто као и „Мивели”. Међутим, њихово тржишно учешће је три пута веће а профит десетоструко већи и износио је 380 милиона динара. По тржишном уделу опасно се приближила „Књазу” па се већ дуго спекулише да би и она могла да буде на мети мултинационалних компанија. Процењује се да ова компанија вреди око 40 милиона евра.
Компанија „Вода Врњци” приватизована је 2005. године, када је београдско предузеће „Екстра-пет” постало власник већинског пакета од 52,4 одсто акција. Већински удео бујановачке „Хебе” продат је 2008. „Нектару”, док је „Пролом” једина фабрика коју су купили запослени. Фрушкогорска вода „Јазак” у власништву је компаније НИС.
Бранка Шеровић каже да Закон о концесијама у овом сектору још није заживео, према којем би држава, као у ЕУ, правила појединачне уговоре са произвођачима на 20 или 30 година. Фабрике вода у Србији за сада добијају решења о експлоатационом праву на пет година.
Према процени економисте Наде Видовић због тога што држава не поштује Закон о концесијама, буџет годишње изгуби 70 милиона евра.
„Јамници” расте цена на берзи
Од када се пронео глас да би „Кока-Кола” могла да преузме ову компанију, акције „Јамнице” на Загребачкој берзи не престају да расту, па је тако једна деоница са 158.000 за недељу дана скочила на 165.000 куна (око 22.000 евра).
У односу на 14. фебруар цена је скочила више од 20 одсто. Ако би Тодорић сав новац од продаје „Јамнице” искористио да се раздужи вратио би тек дванаести део укупног дуга.
Аутори: Ивана Албуновић и Аница Телесковић, за „Политику„