Пише Оливер Вуловић
Када право изгуби битку са силом, страсти се распламсавају до победе онога у кога је сила јача. На овим просторима сила Албанаца побеђује јер иза сваког албанског топуза као подршка стоје англоамерички томахавк и бриселска економска батина.
Македонска држава је за тамошње Албанце привремени инструмент задовољења индивидуалних интереса сваког македонског Албанца појединачно и Албанци неће престати да воде борбу за победу сопствених вредности без обзира шта осећа и мисли други, већи и старији конститутивни елемент тог државног идентитета.
Албанци у Македонији и поред свих привилегија које су до сада остварили а на основу етничке припадности и вероисповести, инсистирају на даљем ширењу права за свој матерњи језик без обзира на своје бројно стање, а све у крајњем циљу остваривања права на националну територију коју желе да одвоје од македонске државе и коју ће са већ освојеним Косовом и Метохијом касније унети у «Природну» илити Велику Албанију.
Са ове временске дистанце и на основу до сада доступних доказа, можемо ван сваке разумне сумње закључити да се током и по завршетку изборног поступка у Републици Македонији догодио низ тешких повреда изборног процеса те да се сходно томе на крају он не може прогласити правно ваљаним а његови резултати не могу бити општеобавезујући. Те повреде дају за право председнику Иванову да оспори и онемогући намеру политичке организације СДСМ да у садејству са албанским политичким организацијама преузме вршење власти у земљи.
Председник Иванов је са правом имао основану сумњу, а касније и доказе, да СДСМ и албанске политичке партије у Републици Македонији својим деловањима стварају неподношљиву ситуацију потпуне несигурности, па чак и ситуацију без наде за даљи опстанак становника македонске националности на територијама на западу Републике као и озбиљне претње по опстанак македонског суверенитета на том делу државне територије и најаву снажног поремећаја унутрашњег уређења земље, до опасности и по њен сам опстанак.
Оквирни споразум из Охрида, постигнут између македонске државе и албанских терориста који су 2001 године политичко-правним насиљем међународне заједнице добили легитимитет ратујуће стране, увео је као обавезујући принцип да након завршетка изборног процеса, скупштинску већину и извршну власт у Републици Македонији састављају и чине победничка политичка организација из македонског националног корпуса и победничка политичка организација из албанског националног корпуса. Дакле, договорено је и кроз одговарајуће законе наложено примењивање принципа да победник – изборно најјача етничка политичка странка Македонаца са победником – изборно најјачом етничком политичком странком Албанаца – формира скупштинску већину и чини извршну власт .
Током предизборне кампање, део учесника у изборима, СДСМ и албанске политичке партије, прикрио је од јавности раније постигнути договор да ће скупштинску већину и Владу заједнички формирати без обзира на постизборни међусобни однос снага између политичких партија из македонског националног корпуса а за шта се докази појављују на дневној бази те су тако унапред обесмислили и апсолутно девастирали демократски капацитет избора и претходно усвојене и договорене стандарде у процесу формирања скупштинске и извршне власти у Републици Македонији.
Завереничком праксом, увидевши да након пребројаних гласова нису успели да остваре свој циљ кроз изборни процес, СДСМ и албанске партије су фингирале политичке преговоре и то, прво унапред договорено на пропаст осуђене преговоре албанских партија са победничком ВМРО и касније, накнадним јавним убацивањем Тиранске платформе у тзв. преговоре албанских партија са СДСМ а зарад спровођења антисуверенистичке политике у односу на Републику Македонију.
Правна доктрина је у овом случају јасна. Завереничко деловање дела учесника изборног процеса, са јасним доказима о утицају трећих држава на исход изборног процеса, даје апсолутно право председнику Иванову да заузме становиште да је државно уређење Републике нападнуто те да сходно таквом стању ствари, као суверен, својим деловањем неизоставно приступи процесу отклањања такве опасности по државу, а што је и учинио поступком недавања мандата противправној коалицији.
Након завршетка избора, део учесника који од Иванова захтева мандат нескривено не испуњава договорене демократске стандарде и своје политичко деловање заснива на усаглашавању интереса албанске националне мањине у Македонији са властима у Тирани и Приштини а на уштрб права већинског народа у Републици Македонији – Македонаца.
И само англосаксонско право даје подршку Председнику Иванову јер, ако се утврди да је један од учесника изборног процеса под утицајем непрекидних подстицаја из иностранства и има јак мотив да интересе иностранства стави изнад интереса државе у којој учествује у изборном процесу, његова захтев да врши власт се одбацује.
На све позиве председника Иванова члановима противправне коалиције да истинито сведоче о својим намерама током евентуалног вршења власти, чланови коалиције су давали и даље дају нејасне, неистините и контрадикторне изјаве. Њима су прикривали и прикривају од јавности крајње политичке домете Тиранске платформе, а то њихово политичко деловање из јавно-политичког пребацује у завереничко и тако га ставља ван закона.
Ствари не мењају ни последња обраћања Зорана Заева у којима је, најављујући нову Владу о двојезичности, говорио тросмислено а о албанским захтевима да се осуди „геноцид” над њима од 1912 до 1956 као о теми о којој ће дебатовати историчари и да је време предизборних програма и платформи прошло те да је баш оно што говори у последњем обраћању програм нове Владе.
Уз чињеницу да су се против досадашњег државног уређења суверене и независне Македоније и у њен изборни процес активно укључиле треће државе, Република Албанија и тзв. „Република Косово” уз подршку САД, Велике Британије и Немачке, и да се не понашају неутрално већ активно врше притисак на институцију Председника Републике да легализује претходна противправна деловања СДСМ и албанских националних партија, Председник Иванов нема избора него да у складу са објективним стањем у држави такве процесе заустави. Ако то у неком тренутку буде неопходно, и уз асистенцију војске и полиције, како би стање ствари у држави вратио у легитимне оквире.
Председник Иванов мора по Уставу да предузме све неопходне радње којима ће спречити оружане нападе на цивилне и војне установе у Македонији и насилна премештања становништва а којима су политички прваци албанске националне мањине до сада прибегавали када би наишли на уставно-правне препреке у остваривању својих циљева.
Узимајући у обзир да неки европски политичари, који су уједно и осведочени непријатељи Православља, као што је Карл Билт, захтевају распоређивање европске војне мировне мисије у Македонији, Председник Иванов има обавезу да предузме све радње којима ће неутралисати претње крвожедних бриселских апаратчика попут Карла Билта да ће Македонија бити окупирана у корист албанских сепаратиста и ради насилног спровођења њихове Тиранске платформе.
Лековито и за македонску државу и нацију би такође било када би Иванов иницирао повлачење признања државности тзв. «Републици Косово» и на тај начин, осим исправљања велике стратешке грешке коју је направила његова Влада, тиме и са македонске стране иницирао почетак поступка раскринкавања англосаксонског пројекта Велике Албаније на Балкану.
Ако нови Председник македонске скупштине ипак буде Талат Џафери, један од бивших команданата терористичке ОНА, сада пресвучен у функционера албанске Демократске уније за интеграције, а место председника Владе преузме Зоран Заев, Албанци ће на још један огроман корак од седам миља бити ближи наношењу коначног пораза македонској државној политици, пораза словенском православљу, пораза словенском органском склопу на Балкану и успешном настављању савременог „ширења албанског животног простора”.
Ката
fakti.rs