Пише Милан Зарић
Потпредседнику ЖФК Црвена звезда Мирославу Млинару је хуманост друго име! Ради се о човеку који је тачно 40 пута дао крв и током поплава у Обреновцу спасао преко 700 људи. Кроз живот га је увек водила мисао да неком помаже и да заиста чини добро дело.
«Ми у клубу доста пажње полажемо у хуманост. Примера ради, ја сам 40 пута дао крв, а на исти начин поступају и наше фудбалерке. Наш генерални секретар је директор Института за трансфузију крви, па је пет наших играчица 8 марта дало крв. На жалост, током акције „Црвено-бела крв“ то нису могле да ураде јер су дан касније играле утакмицу и нису могле да се опораве на прави начин. Али, приликом следеће акције ће се сигурно одазвати», рекао је Млинар.
Када сте први пут дали крв?
«Било је то давне 1981 године, када сам као клинац био на радној акцији пошумљавања на Бесној кобили на пограничном подручју између Србије и Бугарске. Био је то период великих сукоба са албанским народом, па је том приликом избио велики пожар на планини. Страдало је преко 40 наших чланова, махом клинаца. Хитно им је била потребна крв, а ја сам одлучио да је дам иако сам имао 15 година и по закону нисам имао право да то урадим. Дошао сам у искушење и у формулару сам написао да сам пунолетан. Поносан сам на то», каже он.
До сада сте 40 пута били добровољни давалац крви?
«Једва сам дочекао да напуним 18 година како бих несметано могао да дајем крв кад год то пожелим. Ето, дошао сам до бројке од 40 давања. То је велика ствар и желим да до краја некоме помажем. Ако ме здравље послужи, надам се да ћу доћи и до бројке 100! Крв се регенерише, после три месеца је могуће поновно давање. Људи треба да схвате да на тај начин помажу. Неким људима је баш та капљица можда неопходна да преживе», убеђен је Млинар.
Шта мислите о акцији Црвене звезде „Црвено-бела крв“?
«Не треба ни говорити колико је та акција добра. Волео бих када би више клубова и спортских друштава покренуло исту акцију. Ово је 11 пут да Звезда то организује и мало је рећи колико је то људски гест. Ја дајем крв и чешће него што је то законска клаузула. Волим да помажем људима, јер после деце и породице највише волим Србију и Црвену звезду.
Носилац сте почасног пасоша број 1 Републике Србије?
«Та част ми је указана одлуком Владе Републике Србије захваљујући неким ранијим хуманим делима. Ја сам 1999 године приликом бомбардовања из зграде РТС извукао троје најтеже рањених и том приликом сам и сам био рањен. У болници сам био 31 дан. Када су у Обреновцу биле поплаве, сам сам отишао и из Основне школе „Јефимија“ сам спасао више од 700 деце и жена. Не треба ни да напомињем да сам у ратовима 90их година пет пута рањен и да сам остао без 11 чланова породице. Због тога желим да помажем људима, јер у њиховим очима видим погледе оних без којих сам остао и то је мој покретачки мотив, закључује Мирослав своју причу.
Ката
Извор Блиц